Šamar ženskom sportu

Ilustracija: Midjourney
Nina Radulović

Nina Radulović

Šta je to princip pravičnosti u sportu? Između ostalog, on podrazumeva poštovanje pravila, sudije i protivnika. Princip pravičnosti prisutan je kako u amaterskom tako i u elitnom sportu. Na primer, nije fer lažirati status osobe sa invaliditetom u paraolimpijskom sportu, nije fer sarađivati sa kladionicama oko nameštanja rezultata, nije fer koristiti nedozvoljene supstance. Naravno, pravičnost ne može biti izmerena ako gledamo samo ishode takmičenja.

 

Na osnovu njene trenutne dominacije u atletici, može se očekivati da će Elejn Tompson-Hera pobediti na 100 i 200 metara. Ali ako se spotakne ili ima loš start, to ne znači da je nepravedno izgubila. Ako je procedura pravična, pravičan ishod je zagarantovan. Zadatak sportskih regulatornih tela je da obezbede pravičan proces, koji zavisi od odnosa između pravila i opravdanosti kategorija. Kada je u pitanju učešće transrodnih osoba muškog pola u ženskom sportu, mišljenja su podeljena. Sportska tela, sportisti i gledaoci nisu sigurni koje je najpravičnije rešenje. Zato je bitno razumeti svrhu takmičarskog sporta. Sport postoji kako bi nagradio izvrsna postignuća. Ta postignuća rezultat su fizioloških svojstava koja su optimizovana sportskom pripremom i okolinom.

 

Milicu Mandić, Jovanu Preković i Ivanu Španović prepoznajemo kao izvanredne sportistkinje jer poseduju optimalnu fiziološku spremu koju su uz trening iskoristile za osvajanje olimpijskih i svetskih medalja. Ipak, kada bi se one borile ili skakale protiv elitnih muških sportista ne bi mogle da ostvare ta postignuća. Kako to znamo? Razlike u performansu postoje zato što sportistkinje nisu prošle kroz muški pubertet — izloženost androgenim hormonima (od kojih je najpoznatiji testosteron), koji su zaslužni za razvoj polnih karakteristika u materici, pubertetu i odrasloj dobi. Kako sportski naučnik Ros Taker navodi, u anatomske i fiziološke razlike spadaju duže i jače kosti, uža karlica, veće srce i veća pluća, manji procenat telesne masnoće, povećana mišićna masa i znatno povećana mišićna snaga.

 

Ove biološke razlike stvaraju jaz u sportskim rezultatima između žena i muškaraca i razlog su zašto imamo posebnu žensku kategoriju — kako bi se osigurala pravičnost i fizička zaštita. Glavni razlog zbog kojeg možemo da slavimo postignuća izuzetnih sportistkinja jednako kao i sportista je taj što postoji zasebna ženska kategorija. Iako su pojedinačni transrodni sportisti muškog pola ti koji su u žiži javnosti, pitanja i kritike bi prevashodno trebalo uputiti sportskim i zakonodavnim telima zbog kojih je njihovo učešće u ženskom sportu u skladu sa pravilima. Još 2003. godine Međunarodni olimpijski komitet objavio je relevantne smernice. Tada su smernice podrazumevale genitalnu operaciju, promenu pravnog statusa i supresiju endogene proizvodnje testosterona. Ove smernice revidirane su 2015. tako da genitalna operacija i pravni status više nisu na spisku uslova.

 

Nasuprot smernicama koje nisu poduprte dokazima, dve naučne studije objavljene prošle godine (ovde i ovde) zaključuju da se „snaga može dobro očuvati kod transrodnih osoba tokom prve 3 godine hormonske terapije“ bez obzira na to što „većina terapijskih intervencija rezultira gotovo potpunom supresijom nivoa testosterona“. Dakle, bez obzira na postpubertetsku supresiju testosterona ovi sportisti zadržavaju značajan deo muških bioloških prednosti.

 

Drugim rečima, testosteron je bitan zbog funkcije koju vrši u toku muškog razvoja, a ne samo u datom momentu merenja njegovog nivoa u krvi i poređenja tog nivoa sa osobama koje su prošle kroz ženski pubertet. Neki transrodni sportisti, poput Džaje Sejalue iz Američke Samoe su i više nego svesni prednosti izazvanih androgenizovanim telom i ponosno se takmiče van ženske kategorije.

 

Jasno je da se pri učešću transrodnih osoba muškog pola u ženskom sportu tri ključna sportska ideala — pravičnost, fizička zaštićenost i inkluzija — ne mogu postići istovremeno. Na osnovu dostupnih naučnih dokaza i poznavanja istorije ženskog sporta, rekategorizacija se dešava na štetu pravičnosti i fizičke sigurnosti žena u kontaktnim sportovima. Trenutne smernice nisu odraz pravičnosti; jednakost za žene još uvek nije postignuta u olimpijskim kategorijama, elitnom sportu, sportskom učešću, sportskim institucijama i širem društvu.

 

Iako regulacija ženskog sporta nije ni najbitnija ni najhitnija bitka u borbi za žensko oslobođenje, moramo imati u vidu kakva nam se poruka šalje kada vidimo da se pravila pomeraju u pravcu obesmišljavanja ženskog sporta umesto proširenja i inkluzije u muški/otvoreni sport i, uopšte, ohrabrivanja transrodnih osoba da se bave sportom.

 

Ženski sport postoji kako bi slavio naše uspehe i nagradio naše atletske sposobnosti poput brzine, ravnoteže, veštine, izdržljivosti, moći i snage. Ženski sport postoji za nas — devojčice, devojke i žene. Tako treba i da (p)ostane.