Želela bih da posvetim ovaj govor onim ženama, a ovde ih ima dovoljno, koje su imale hrabrosti da se pojave na ovom skupu. Ima ih mnogo, mnogo više koje to nisu mogle. Mnoge se boje da zauzmu stav o pitanju koje je važno koliko i njihova sopstvena odlučnost. Mnoge su preplašene čak i da izraze podršku muškarcu koji je učinio više od puke podrške njima, koji je preuzeo na sebe rizik umesto njih. Jer Bil Berd (eng. Bill Baird, aktivista za reproduktivna prava, hapšen osam puta tokom 60-ih zbog javnog zagovaranja za pravo na abortus) se sada suočava sa apsurdnom desetogodišnjom zatvorskom kaznom sa kojom bismo u stvari mi žene trebalo da se suočimo, ako uopšte iko mora.

Ali, nisam ovde došla da kritikujem druge žene. Jer moram da priznam da sam čak i ja, nakon više meseci rada u pokretu za oslobođenje žena, strahovala od toga da javno zastupam slobodu abortusa. Pred stotinama ljudi? Ako me možda citiraju? Bože, šta će pomisliti moj otac?

Suočimo se s tim. Žena je prestrašena. I ima dobar razlog da to bude! Milion puta joj je rečeno da zatvori usta i prestane da govori. Na višem nivou, kada ona izražava zainteresovanost za lične odnose, nadmeno joj se kaže da je suviše subjektivna, suviše zaokupljena sopstvenim problemima. Ako se usudi da ima svoje „ja“, kažu da je sebična i neženstvena. Ako se usudi da ima mišljenje zovu je goropadnicom i tvrdoglavom. Govoreno joj je da ostane u kući, gde pripada, i da se ne petlja u važne stvari, da „prepusti volan nama“. E sad, kako da budemo iznenađeni što je ta žena izabrala da danas ostane kod kuće? Ugnjetena, ugušena, utučena, suzbijana celog života, teško da sada možemo očekivati da je vidimo ovde kako ustaje sebe radi protiv te ogromne strukture muške moći koja ju je uvek osuđivala, autoriteta koji uliva dobro joj poznato strahopoštovanje.

Kako možemo očekivati sada da ona bude ovde, kada je ta zastrašenost u njoj toliko ukorenjena da se čak ni izolovana negde na dvadeset godina ne bi usudila da ima „nečiste“ misli ili da propituje svoj položaj u ovom društvu. Jer, ona je internalizovala njegova merila, prihvatila nisku društvenu ocenu njenih ljudskih vrednosti i u mnogim slučajevima uistinu to i postala. No, uprkos svemu tome, potreba da izvrše abortus često pokreće žene na razmišljanje. I ne zavaravajmo se, nije to neka daleka rođaka koja se suočila s ovim problemom. Mi se suočavamo. Ako ga je kojim slučajem neka od vas na ovom skupu izbegla, možete se smatrati srećnima ili zahvaliti piluli. Jer znate dobro, kao i ja, da ste izuzetak, a ne pravilo. Mislite na svoje drugarice. Kladim se da je daleko više onih koje su imale problem od onih koje ga nisu imale.

Dakle, imamo mladu ženu suočenu sa neželjenom trudnoćom; ako ne bude reagovala brzo, ona zna da je ništa sem nekog čudesnog pobačaja neće spasiti zastrašujuće perspektive podizanja deteta sledećih dvadeset godina, za šta nije spremna, a što će u ovom društvu obavezno pasti samo na njena pleća.

S puno poverenja obratiće se prvo svom muškarcu… Šokirajuće, ono što će verovatno čuti, i što mnoge čuju, jeste potpuno poricanje, nešto u smislu „Dođavola, ne, to nije moje“. Ako ima sreće, ili ako je iz više klase, on će možda izabrati da prhvati neku odgovornost: to znači, poslaće je kod ilegalnog lekara, možda joj pomoći da sakupe zajedno nešto novca ako ga ona nema. Možda će je, nevoljno, čak i oženiti, ali će joj u tom slučaju stalno prebacivati. A i ako joj ne prebacuje otvoreno, moraće da mu bude dvostruko zahvalna što će samo pojačavati njen ionako zavisan položaj.

Ni ako je već udata, a iznenađujuće je da većina žena u ovom položaju jeste, njena sudbina nije mnogo bolja. Biće zarobljena s punom odgovornošću odgajanja neželjenog deteta, ali pobuna protiv toga značila bi suočavanje sa smrtnom ličnom opasnošću, finansijskim iscrpljivanjem, ilegalnom radnjom, sramotom i osećanjem krivice koje iz toga proizilazi.

U svim ovim slučajevima žena ima to da čak i kad joj muškarac pomaže, on to radi da se reši NJEN, a ne NJIHOV problem, a na kraju, ona je ta koja mora da preuzme rizik i plati krvlju cenu njihove međusobne veze. A isti muškarci isključuju je iz zakonodavnog procesa koji odlučuje o njenoj sudbini! Mislite o tome! Koliko je žena koje vas predstavljaju u zakonodavnim telima ove zemlje? Svega nekoliko, i nisu izabrane kao žene, već kao supruge, supruge ovog ili onog muškarca, ili zbog njihove reakcionarne politike. To je velika skupština pasa koja odlučuje o sudbini mačaka. I sad se pojavljuje Blumentalova povelja, koja otvara rupe u muškom zakonu. Tako! Isti psi su odlučili da se nekim mačkama dozvoli da krše njihova pravila. Pa hvala. Ali, gospodine, postajemo umorne od sve ove zahvalnosti.

Umorne smo od toga što moramo da se osećamo zahvalnima, kao kućna posluga srećna što ne mora u polje da bere pamuk. Ko je vama zakonodavcima dao pravo da učinite da mi moramo da se osećamo zahvalnima? Ova tela pripadaju nama. Mi ne moramo da se pojavimo u vašim sudnicama dokazujući vam svoju mentalnu nesposobnost pre nego što možemo da izbegnemo rađanje dece na silu. Odbijamo da budemo vaše pasivne posude koje se oplođuju zbog dobrobiti društva. Mi želimo društvo koje postoji za naše, koliko i za vaše dobro! Mi nismo samo mazivo između muškaraca, veza među generacijama, nismo samo majke sinova i njihovih budućih supruga! Umorne smo od toga da budemo pioni u muškoj igri moći. Umorne od toga da budemo kupovane i prodavane i razmenjivane i korišćene za prodaju vaših dezodoransa i lakova za kosu.

Ukratko, umorne smo od plaćanja za grehe muškaraca. Često se pitam jesmo li otišli još dalje od Starog zaveta u kojem se muškarac, ako dograbi devojku u polju, lako oslobađao sa udice jednostavnim isplaćivanjem naknade njenom ocu za njenu uništenu vrednost.

Niko nikad nije pitao nju šta misli o tome. Nije bila ništa više od oštećenog komada pokretne imovine, a čak i danas, posle više od dve hiljade godina, ona je i dalje tek deo vlasništva, roba za mušku upotrebu. Čak je i to neželjeno dete u njoj, taj nerazvijeni život, važniji nego živa žena koja ga nosi.

Dakle: moramo reći tim biskupima i pompeznim zakonodavcima i samoubeđenim pravednicima muškarcima, da nećemo da nas dalje guraju okolo. Nećemo se više pokoravati vašim definicijama o tome šta bi i šta ne bi trebalo da budemo ili da radimo da bismo postale istinski ženstvene u vašim očima. Jer, ukoliko ne budemo imale udela u donošenju zakona koji upravljaju našom sudbinom, odbićemo da sledimo te diktate i zakone.

Ima jedna setna opaska na kraju Bilovog intervjua za WBAI. Rekao je istu stvar, u smislu da će možda, ko zna, jednog dana žene stvarno da se naljute. Razmišljala sam o tome. Jer neke od nas, još uvek malobrojne, postajemo ljute. Postajemo ljute sada. Nadam se da Bil neće morati da čeka na svoju Utopiju baš toliko dugo koliko misli. Nadam se da ćemo mu uskoro pristupiti, en masse, jake, organizovane, svesne, i reći: Iskreno ti se zahvaljujemo, Bile Berdu, zbog tvoje velike žrtve. Ti i ljudi kao što si ti pružili ste ogromnu pomoć našoj borbi da postanemo svesne. I sada, ranije nego što si predviđao, tvoja želja se ostvarila. Mi smo napokon ljute. Toliko ljute da nam više nije potrebno da ti biješ našu bitku.

1968.

Objavljeno u: Notes From The First Year/Beleške iz prve godine, Njujorške radikalne žene, Njujork, 1968.

Prevela: Maša Malešević za Oslobođenje žena: feministički tekstovi 1964-1975, Beograd, 2017, str. 235-236, dostupno na: https://www.womenngo.org.rs/images/publikacije/Feministicka_citanka.pdf