Nataša Radaković

Nataša Radaković

Nevidljive razlike:
Zašto žensko zdravlje još uvek ne dobija potrebnu pažnju u nauci

U savremenom svetu, gde se govori o personalizovanoj medicini, genskoj terapiji i lečenju nekada neizlečivih bolesti, postavlja se naizgled banalno pitanje: koliko je vredno žensko zdravlje? Intuitivni odgovor bi bio isto koliko i muško, naročito s obzirom da često čujemo da je diskriminacija žena stvar prošlosti, i da su savremene feminističke borbe neosnovane. Nažalost, stvarnost nije blizu ovoj utopijskoj slici.

Kroz istoriju, muškarci su bili glavni subjekti naučnih istraživanja. Ovo je posledica patrijarhalnog društva koje ne samo da zanemaruje potrebe žena, već smatra da je muško telo standard. Žensko telo se, čak i kada govorimo o medicinskoj nezi, posmatra kao odstupanje od standarda, i u ta “odstupanja” se ulaže manje vremena i istraživanja.

Ovaj vid diskriminacije žena predstavlja višeslojan problem koji se provlači od bazične nauke, preko pretkliničkih i kliničkih ispitivanja, do neadekvatne medicinske nege sa kojom su žene suočene čak i u naizgled najuređenijim sistemima.

Zanemarenost ženskih subjekata u naučnim istraživanjima

Rezultati eksperimenata bazične nauke predstavljaju temelj razvoja medicine. Put do razvoja leka obično kreće od proučavanja životinjskih modela bolesti, na kojima se često otkrivaju potencijalni novi mehanizmi za delovanje lekova. Međutim, većina ovakvih eksperimenata vrši se isključivo na mužjacima, sa pretpostavkom da svi dobijeni rezultati  mogu da se primene i na ženke. Istraživanje objavljeno 2011. godine u časopisu Neuroscience & Biobehavioral Reviews navodi da je zanemarivanje eksperimenata na ženkama u korist mužjaka prisutno u čak 8 od 10 biomedicinskih oblasti (jedini izuzeci su imunologija i reproduktivna biologija).

Važno je naglasiti da zanemarivanje jednog pola u istraživanjima ima smisla samo u pojedinim slučajevima, na primer kada se istražuju fenomeni kao što je kancer jajnika ili testisa, ili kada je nedvosmisleno potvrđeno da pol nema uticaja na varijabilnost u rezultatima. Međutim, istraživanja pokazuju da se mužjaci predominantno koriste čak i za stanja koja su češće dijagnostikovana kod žena. Ono što je iznenađujuće jeste da je predominantno korišćenje mužjaka u pretkliničkim studijama postalo izraženije u poslednjih 50 godina.

Brojni razlozi se navode kao opravdanje za neravnomerno prisustvo polova u naučnim istraživanjima. Kao jedan od glavnih, istraživači navode strah od hormonalnih fluktuacija kod ženki koje bi mogle da dovedu do varijabilnosti u rezultatima. Ovakvo rezonovanje je pogrešno iz više razloga. Dr Rebeka Šanski, neuronaučnica, navodi da su rezultati istraživanja pokazali da se nivo testosterona kod mužjaka u grupi razlikuje  i do pet puta, što je slično nivou varijacije hormona kod ženki tokom estrogenog ciklusa. Dr Šanski naglašava da to ne znači da hormoni ne igraju važnu ulogu, već da hormonalne fluktuacije ne doprinose većoj varijabilnosti kod ženki.

Međutim, čak i ako bi se pokazalo da fluktuacije hormona kod ženki dovode do većih variranja u rezultatima, to ne bi smelo da znači da ženke treba isključiti iz naučnih istraživanja. Naprotiv, ovo bi značilo da bi fenomeni kod ženki  trebalo da se istražuju sa većom pažnjom. Na primer, ako bi ženke u određenoj fazi ciklusa bile osetljivije na primenjeni tretman, ta potencijalna varijabilnost bi imala biološki smisao. Isključiva upotreba  mužjaka u naučnim ispitivanjima može dovesti do netačnih rezultata koji bi naučnike naveli na pogrešne zaključke o sigurnosti ispitivanih tretmana.

Iako je ovaj problem istorijski i načinjena šteta ne može magično da se nadomesti, postoje brojni pokušaji da se neravnomerno proučavanje polova izjednači. Nacionalni institut za zdravlje (National Institutes of Health, NIH) je 2016. godine izdao zahtev da naučni projekti finansirani sa njihove strane koji podrazumevaju eksperimente na životinjama, uključe podjednak broj ženki i mužjaka ili daju jasno obrazloženje zašto se to pravilo ne može primeniti. Ipak, usađene predrasude i dalje vode istraživače ka korišćenju mužjaka kao standarda. Pojedini naučnici su čak predlagali uklanjanje jajnika ženkama kako hormoni ne bi predstavljali varirajući faktor, iako slične mere nisu predlagane za mužjake. Drugi su predlagali da se studije izvode na mužjacima, a da se zatim iste studije ponavljaju na ženkama kako bi se videlo da li ima razlika u rezultatima.

Paralelno sa zanemarenošću ženskih subjekata u bazičnim istraživanjima, veliki problem po zdravlje žena je njihova nedovoljna zastupljenost u kliničkim ispitivanjima lekova. Ovo je zastrašujuća činjenica, imajući u vidu da su klinička ispitivanja lekova završna faza pre nego što lekovi dobiju dozvolu za stavljenje na tržište.

Isključivanje žena iz kliničkih studija

Sredinom prošlog veka, svet je potresla takozvana ‘’najveća antropogena medicinska katastrofa ikada’’. Naime, kao posledica uzimanja leka talidomida od strane trudnica ili žena koje su nedugo zatim ostale trudne, u 46 zemalja rođeno je preko 10.000 dece sa ozbiljnim deformitetima, a na hiljade žena je doživelo pobačaje. Talidomid se u to vreme prepisivao kao anksiolitik i lek za spavanje, a često se preporučivao trudnicama za ublažavanje jutarnje mučnine. Smatralo se da je ovaj lek bezbedan za upotrebu, iako nikada nije bilo testirano njegovo dejstvo na trudnice niti na razvoj embriona. Dok je ova medicinska katastrofa potresala Evropu i Kanadu, žene u Sjedinjenim Američkim Državama imale su više sreće. Zahvaljujući Frances Oldham Kelsey, farmakološkinji zaposlenoj u Agenciji za bezbednost i lekove (U.S. Food and Drug Administration, FDA) koja je odolela pritiscima i ostala dosledna u mišljenju da ne postoje dovoljni jaki dokazi da je talidomid bezbedan za upotrebu, ovaj lek se nije našao u apotekama u SAD. Iako je ova tragedija potresla svet i ukazala na velike previde prilikom testiranja bezbednosti lekova, čini se da ljudi iz nje nisu dovoljno naučili. Naime, novo iskustvo je po žensko zdravlje delovalo čak i kontraproduktivno.

U decenijama nakon ovog skandala, znajući sa kakvim se rizicima suočavaju, farmaceutske kompanije su iz kliničkih ispitivanja počele da isključuju žene. U SAD je zvanična preporuka bila da se iz kliničkih ispitivanja ne isključuju samo trudnice, već i sve žene koje bi u nekom trenutku života mogle ostati trudne. Ovo je značilo da su čak i žene koje nisu bile u mogućnosti da rode dete ili nisu imale u planu trudnoću bile isključivane iz kliničkih ispitivanja. Čak ni brojni protesti koji su naglašavali važnost uključivanja žena u klinička ispitivanja nisu urodili plodom. Dok u Evropi nisu postojale ovako striktne zvanične preporuke, većina kliničkih ispitivanja izbegavala je uključivanje žena.

Američki kongres je tek 1993. godine izmenio regulative i ukinuo zabranu testiranja lekova na ženama. Sadašnje regulative naglašavaju neophodnost uključivanja žena u kliničke studije. Ovo često ide u paketu sa opštom pričom o inkluzivnosti, kao da donosioci odluka i danas zaboravljaju da žene nisu manjina na koju treba obratiti posebnu pažnju, već da predstavljaju 50% svetskog stanovništva.

Bez obzira na skorašnju povećanu svest o važnosti uključivanja žena u klinička ispitivanja, ogromna šteta je već učinjena. Kao posledica propusta u kliničkim studijama, mnogi lekovi štetni za žene i danas se nalaze u prodaji, često bez posebnih naznaka o polno specifičnim neželjenim dejstvima. 

Posledice po zdravlje žena danas

Neželjene reakcije na lekove su globalni zdravstveni problem, a statistike pokazuju da su ove reakcije češće kod žena. Brojna su nagađanja zašto je to tako, uključujući neutemeljene pretpostavke da žene samo češće prijavljuju neželjene efekte ili generalno konzumiraju više lekova. Međutim, jasno je da stvari nisu tako jednostavne. Ispostavlja se da u medicini ono što važi za muškarce ne može tako lako da se primeni i na žene.

Primera radi, 8 od 10 lekova koje je FDA povukla iz upotrebe od 1997. do 2000. godine, imalo je više neželjenih dejstava na žene nego na muškarace. Pored toga, u svetu se i danas koriste lekovi za koje je pokazano da različito deluju na žene u odnosu na muškarce. Na primer, istraživanja su pokazala da aspirin pomaže u prevenciji srčanih udara kod muškaraca, ali ne i kod žena. Slično, žene sporije metabolišu zolpidem (Ambien), što dovodi do viših nivoa leka u krvi i povećanog rizika od nuspojava, zbog čega je FDA smanjila preporučenu dozu za žene.

Jedan od brojnih primera je i digoksin, lek iz grupe kardiotoničnih glikozida koji se koristi za lečenje aritmija i srčane slabosti. Klinička ispitivanja su pokazala da je lek bezbedan za upotrebu, međutim, izveštaji se nisu fokusirali na polno specifične razlike koje se tiču neželjenih nuspojava. Tek nekoliko godina kasnije, 2002, u časopisu The New England Journal of Medicine, objavljen je naučni rad koji pokazuje da korišćenje digoksina povezano sa većim rizikom od smrti kod žena, ali ne i kod muškaraca. Druga studija iz 2011, ukazala je na povećan rizik od kancera dojke kod žena koje uzimaju digoksin. Ipak, ovaj lek je i dalje u upotrebi širom sveta uključujući i Srbiju. Pored detaljnih upozorenja na moguće štetne efekte, ni jedno upozorenje ne odnosi se na polno specifična neželjena dejstva. Na uputstvu za korišćenje ovog leka za naše tržište, navedeno je da je bezbedan za žene koje doje.  

Promena pristupa u naučnim istraživanjima i kliničkim ispitivanjima je neophodna kako bi žensko zdravlje dobilo adekvatnu pažnju i negu. Višedecenijska diskriminacija i zanemarivanje žena u medicini doveli su do ozbiljnih posledica koje se ne mogu lako ispraviti. Iako su neke promene već uvedene, potrebno je uložiti još mnogo truda kako bi se postigla ravnopravnost i sigurnost za sve pacijente, bez obzira na pol. Samo tako možemo osigurati da žene više ne budu tretirane kao odstupanja od norme, već kao jednako vredni i važni subjekti istraživanja. Na kraju krajeva, zdravlje polovine svetske populacije ne bi smelo da bude marginalizovano. 

Literatura