Seksualno nasilje je društvena činjenica koja je istovremeno i sveprisutna i nevidljiva. Od mita o Meduzi i Lukreciji, preko predanja o seksualnom nasilju u ratnim sukobima, do filmova iz holivudske i drugih produkcija — seksualno nasilje postoji kao motiv, implicitno ili eksplicitno. Neka istraživanja pokazuju da jedan u osam holivudskih filmova sadrži scenu silovanja[1], a mediji sve više pišu o slučajevima seksualnog nasilja, često ne držeći se smernica za senzibilisano i etičko izveštavanje. Silovanje je ujedno i rasprostranjena metafora koju autori iz različitih disciplina koriste u naslovima svojih dela, pa ukoliko u bibliotečko-informacionom sistemu pretraživanja COBISS ukucate pojam „silovanje”, naići ćete na  naslove poput „Silovanje Srbije”, „Silovanje ćirilice”, „Silovanje razuma” itd. 

Drugim rečima — silovanja ima svuda osim tamo gde je zapravo. Tek je talas svedočanstava žena koja su preplavila društvene mreže iza kampanje #MeToo 2017. godine ukazao na rasprostranjenost, ali i na postojeće ideje o seksualnom nasilju koje istrajavaju na nivou mitova u društvu, ali i kroz formalne zakone u slučaju krivično-pravnih sistema.  Slične narative smo mogli da vidimo i krajem 2021. u #NisamPrijavila talasu u kom su žene sa našeg govornog područja delile svoja iskustva nasilja, kao i neke od razloga zašto to nisu prijavile institucijama. Sve ovo ukazuje na istrajnost mitova koji su duboko ukorenjeni i u institucijama koje treba da pruže zaštitu i podršku žrtvama, a da kazne počinioce, poput policije, centara za socijalni rad itd. 

U poslednjem slučaju seksualnog nasilja o kom se govorilo u javnosti, svi ovi mitovi su bili ponovo vidljivi. Prethodnu godinu smo ispratili vešću o grupnom silovanju u Nišu, nakon čega je usledio tajac institucija i uznemirenost javnosti. Početni navodi iz policije u medijima o grupnom silovanju devojke u Nišu u prednovogodišnjoj noći su nakon više dana pritiska javnosti pretvoreni u navode (takođe iz policije) o četvorostrukoj promeni iskaza žrtve, da bi se slučaj „završio” saopštenjem MUP-a u kom se govori o „lažnoj prijavi”, te da je devojka priznala da je lažno optužila momka pre odlaska na poligraf. Ovaj slučaj su pratile uobičajene reakcije na priču o seksualnom nasilju u javnosti koje su ovog puta ipak bile većeg intenziteta, jer je barem jedna žena prokazana u svojim zlim namerama. Na režimskim televizijama su ubrzo emitovani prilozi o epidemiji lažnih prijava za silovanje, te „pravim” motivima za prijavu silovanja — uništavanje ugleda muškaraca. Da stvar bude još i gora, kasnije se ispostavilo da predistražni postupak u ovom slučaju još uvek traje (što je potvrdilo Više javno tužilaštvo u Nišu), ali je MUP ipak izdao saopštenje u kom su ključne reči bile ,,lažna prijava” i ,,poligraf”. Dakle, jedina laž ovde bilo je tvrdnja MUP-a koja ipak šalje poruku svim ženama sa iskustvom seksualnog nasilja.

Nasuprot ideji da je reč o novim zapažanjima, istina je da feministička istraživanja kulture silovanja ukazuju na suprotno. Naime, reč je o narativima koji već dugo opstaju i protiv kojih se feministkinje dugo i bore. U protekle dve godine kolektivno smo svedočili „buđenju žena” u Srbiji: od istupanja žena u javnost sa svedočanstvima o iskustvima nasilja u školama glume, istraživačkim stanicama, na fakultetima, radnim mestima itd. do protesta protiv muškog nasilja u kom su žene glasno uzvikivale „Ženska revolucija”. Sasvim očekivano, sistem protiv kog su žene ustale odlučio je da demonstrira silu i pokaže šta se dešava sa ženama koje odluče da progovore o nasilju, zbog čega su ključne reči u saopštenju MUP-a bile „lažna prijava” i „poligraf”. Mi smo odlučile da podsetimo na poreklo ideja koje su se i ovih dana pojavljivale u javnosti, sa posebnim osvrtom na mitove o „pravom silovanju” koji utiče na definisanje krivičnog dela silovanja i danas, kao i na mit o epidemiji lažnih prijava. Takođe, osvrnućemo se i na adekvatnost upotrebe poligrafa s obzirom na prirodu traume seksualnog nasilja. 

Lažne prijave

 

Nakon što je Kristin Blejzi Ford (Christine Blasey Ford) optužila Breta Kavanoa (Brett Kavanaugh), tadašnjeg republikanskog kandidata za Vrhovni sud, da ju je seksualno zlostavljao tokom srednje škole, Donald Tramp (Trump) je izjavio da su ovo „opasna vremena za mlade muškarce” koje sada bilo ko može optužiti za seksualno nasilje i uništiti im karijeru[2]. Trampova izjava je izraz mita o epidemiji lažnih prijava za seksualno nasilje koji postoji već dugo. Budući da je, kako su brojni stručnjaci to „dokazali”, silovanje „nemoguća misija” ukoliko se žena zaista protivi seksualnom odnosu, ne čudi što postoji ideja da su gotovo sve optužbe za silovanje lažne. U američkom listu „The Times” još je 1866. godine objavljen tekst o tome kako žena neće prezati da lažno optuži muškarca za silovanje, ukoliko želi da mu ugrozi ugled. Feminističke autorke će u XX veku pokazati da, iako je neverovanje ženama jedna od najvažnijih odlika kulture silovanja, ipak postoji implicitna hijerarhizacija traume seksualnog nasilja — nekim ženama se veruje još manje nego nekim drugim, dok se konstantno dižu lestvice za „prave” žrtve silovanja.

I u ovom slučaju je medicinska struka imala značajnu ulogu u svođenju iskustva seksualnog nasilja na patologiju. Američki tvorac neurologije, Bernard Saks (Sachs), tvrdio je da postoji neporeciva veza između histerija i lažnih optužbi za silovanje. Prema njemu, histerične žene su lažno optuživale muškarce za silovanje u periodima velikog uzbuđenja, kao na primer tokom menstruacije [3]. Sledeći Frojdove teze o razvojnim fazama kod muške i ženske dece, ali implicitnoj i autentičnoj ženskoj želji za silovanjem, neki psihoanalitičari su optužbe za silovanje pripisivali ,,prirodnom nedostatku” kod žena. Tako je Florens Klotir (Florence Clothier), engleski psihoanalitičar koji je radio sa decom bez roditljskog staranja, tvrdio da su žene inherentno frustrirane činjenicom da nisu muškarci.  One zbog toga, a kao vid kompenzacije, razvijaju fantazije o silovanju, posebno od strane oca ili neke druge očinske figure u svom životu[4]. Drugi autori su, takođe u psihoanalitičkom ključu, lažne optužbe za silovanje pripisivali ranom svedočenju seksualnog odnosa zbog čega devojčice kasnije razvijaju fantazije o seksualnom odnosu, najčešće sa ocem, pa u nedostatku toga izmišljaju da su silovane[5]. 

Istraživanje Home Office-a u Velikoj Britaniji koje je rađeno od 2000. do 2003. godine pokazuje da je procenat lažnih prijava oko 3% [6]. Dodatni problem u vezi sa podacima o lažnim prijavama jeste i to što prijave ne moraju zapravo biti lažne — u smislu da se nasilje dokazano nije dogodilo — već mogu biti odbačene zbog nedostatka dokaza, što je najčešće slučaj onda kada krivično delo seksualnog nasilja nije definisano na adekvatan način. Zbog svega toga govorimo o postojanju ideologije neverovanja ženama koja opstaje ne samo na nivou individualnih uverenja, već i na nivou institucija koje su odgovorne za zaštitu žena i kažnjavanje počinioca nasilja. U tom kontekstu treba posmatrati i upotrebu poligrafa, jer nijedan slučaj seksualnog nasilja koji je vidljiv u javnosti nije važan samo zbog tog slučaja; važan je jer je uvek i pokazna vežba za žene kao društvenu grupu. 

Institucionalno neverovanje ženama koje svedoče o preživljenom silovanju jedan je od temelja na kojima se održava kultura silovanja. Jedna od očekivanih posledica institucionalnog neverovanja ženama jeste ćutanje žena. Silovatelji svesno računaju na svoje privilegije u svetu koji sistematski odbija da veruje ženama koje su preživele seksualno nasilje. Oni znaju da će žena ostati u tišini, a i ako ne ostane, niko joj neće verovati. Štaviše, silovatelj zna da će se javnost složiti s njim da je nevin i lažno optužen; on vidi da ima toliko muškaraca koje su žene optužile za silovanje, a svet po svojoj inerciji nipodaštavanja ženskih života nastavlja da ih poštuje i podržava. 

Čak i kada žena skupi hrabrost da progovori (specifičnu i tešku hrabrost koju poznaju samo žene koje su preživele seksualno nasilje) njeno svedočanstvo retko ko želi da čuje: Njemu se unapred veruje, a on ne govori istinu; njoj se unapred ne veruje, i zato ona teško da može da izgovori istinu  [7].

 

Verodostojnost i korisnost poligrafa u krivično-pravnom sistemu sa akcentom na slučaje seksualnog nasilja

 

Upotreba poligrafa, aparata koji se u narodu i senzacionalističkim medijima često netačno naziva „detektorom laži”, ima kontroverznu istoriju u krivično-pravnom sistemu.

 

Poligraf funkcioniše tako što ispitaniku meri psihofiziološke indikatore poput krvnog pritiska, srčanog pulsa, brzine disanja i znojenja kao reakciju na određena, unapred pripremljena pitanja, koje trenirano lice potom interpretira u pokušaju otkrivanja verodostojnosti ispitanikovih odgovora. U toku procedure, za telo ispitanika može biti pričvršćeno više instrumenata poput elektroda i cevi obmotanih oko grudnog koša i abdomena. 

Međutim, ne postoji dokaz da je poligraf validno merilo istine. Budući da sprava funkcioniše na osnovu registrovanja intenziteta emocija, ključno je imati na umu da ne postoje emocije, niti njihovi intenziteti, koji su specifične za laganje. Ljudi koji govore istinu, usled uzbuđenosti, straha i srodnih psihičkih stanja koja su vrlo verovatno prisutna kod bilo koje osobe koja biva podvrgnuta ovom testu, mogu ispoljavati upravo one simptome koje poligraf detektuje kao dokaz laganja. 

Neosporno je da je strah prisutan i kod nevinih lica. Pošto poligraf ne detektuje kvalitet, već isključivo iskaz kvantiteta emocija, on nam ne pruža rezultate kojima bismo zasigurno mogli da utvrdimo tačno poreklo straha i ostalih intenzivnih osećanja kod ispitanika. 

Pored toga što je američka Nacionalna akademija nauka, nakon detaljnog pregleda mnogobrojnih studija o poligrafu, objavila izveštaj u kojem iskazuje visoke sumnje u tačnost njegovih rezultata, kao i izjave Američke psihološke asocijacije da većina psihologa veruje da postoji premalo dokaza da su rezultati poligraf testova verodostojni, ovaj uređaj se i dalje koristi u sudskom sistemu. 

Verovatno najneprikladniji slučaj primene poligrafa jeste onaj pri istraživanju seksualnog nasilja, i to na žrtvi. Naime, policijski službenici imaju pravo da predlože žrtvi silovanja ili druge vrste seksualnog zločina da se podvrgne ovom nepouzdanom testu. U ovom slučaju, od osobe koja je već u stanju traume očekuje se da ili pristane na invazivnu, nepotrebnu proceduru ili odbijanjem iste rizikuje da postane sumnjiva i deluje nekooperativno licima koja odlučuju o njenoj budućnosti. 

Jasno je kako se dotični test može koristiti kao metoda zastrašivanja već uplašene i ranjive osobe. Štaviše, američki Zakon o nasilju nad ženama iz 2005. zahteva da se zvaničnicima zabrani traženje izlaganja žrtvi seksualnih prestupa ovom ispitivanju. 

Prema zvaničnim statistikama, većina osoba koje prijavljuju seksualno nasilje govore istinu. Sam predlog – ili pak pritisak – da prolaze kroz falični poligrafski test od strane lica kojem se obraćaju za pomoć mogao bi im uvećati psihičku traumu i može se smatrati manipulativnim, dok je podvrgavanje celom postupku, od postavljanja instrumenata na njeno najverovatnije već povređeno telo do invazivnih pitanja u atmosferi nepoverenja, dehumanizujuće i retraumatizirajuće iskustvo sa niskom incidencom korisnosti. 

U svakom trenutku, istovremeno moramo imati na umu i psihološke reakcije žene nakon traumatskog događaja kao što je silovanje ili bilo koji drugi vid seksualnog nasilja. U pitanju su reakcije koje su normalan odgovor na traumatski događaj – normalna reakcija na nenormalne okolnost [8].

Drugim rečima, trauma silovanja je skup različitih telesnih, emotivnih, kognitivnih, psiholoških, neurobioloških i hormonalnih promena koje prvobitno imaju zaštitnu ulogu i tu su da bi pomogli ženi da preživi seksualno nasilje [7]. Ove nezanemarljive promene psihičkog i fizičkog stanja se nastavljaju i nakon doživljenog seksualnog nasilja, držeći organizam u stalnom odbrambenom stanju u kojem žena na više različitih okidača iznova može preživljavati traumu seksualnog nasilja. 

Posledično, ni priroda traumatske memorije ne može biti istovetna našem pamćenju van traumatskog događaja. Traumatsko sećanje je fragmentirano, nekonzistentno, povezano sa intenzivnim emocijama, „kontradiktorno” i neretko puno „rupa” [7]. Traumatsko sećanje dolazi u vidu fragmentiranih osećaja i senzacija, a ne u vidu linearne „logične” priče, koja se od žena očekuje i zahteva. Bez obzira na to, sve što se vrati od sećanja na traumatski događaj, bilo da je to sećanje fragmentirano ili „nekoherentno” je istina žena koje su preživele silovanje. Dalje, da bi žene uopšte mogle da dozovu sećanja traumatskog događaja, nužno je da ponovo osete poverenje i sigurnost  [7]. 

Podsetimo se kako poligraf funkcioniše – merenjem psihofizioloških indikatora se dolazi do „istine ili laži”. Stavimo za sada na stranu generalnu nepouzdanost ove „metode”, posmatrano samo u kontekstu traume silovanja, gde već postoje nezanemarljive emotivne i telesne/fiziološke promene nastale kao posledica seksualnog nasilja – ko garantuje da je, na primer, ubrzano disanje pokazatelj „laži”, a ne normalan odgovor prilikom sećanje na traumatski događaj.

 

Takođe, ko i na koji način garantuje da set pitanja koji je pripremljen za poligrafsko tesitranje nije okidač koji može da dovede do toga da žena iznova i iznova preživljava traumu silovanja? I ako niko ne garantuje, ko odgovara za produbljivanje traume i primoravanje žena da iznova proživljavaju traumu silovanja?

Iz iskustva žena znamo da su podvrgnute višestrukim ispitivanjima, ismevanju i namerama da se nasilje koje su preživele ospori. Takođe znamo da su nesposobnost i zlonamernost institucija dovele do toga da se u Srbiji trenutno najmanje jedna žena (a i jedna je previše) sa traumom silovanja upućuje na poligraf, čija je verodostojnost u krivično-pravnom sistemu u najmanju ruku upitna, a sasvim izvesnije apsolutno, bez izuzetka, neprihvatljiva u odnosu prema ženama koje su preživele seksualno nasilje.

Ne treba da iznenađuje odluka žene da pod ovakvim okolnostima odustane od podnošenja prijave za silovanje – to je razumna odluka doneta unutar nerazumnih institucija.  

Vratimo se na kontekst Srbije, onaj u kom se dešava muško nasilje nad ženama i u kom sistem ima određene odgovore koje šalju i žrtvama, i počiniocima. Uzmimo u obzir da silovanje u Krivičnom zakoniku Srbije nije definisano u skladu sa ratifikovanom Istanbulskom konvencijom, kao i da na godišnjem nivou u državi od nešto više od šest i po miliona stanovnika, bude manje od 100 prijava za zločin silovanja [9]. Još manji broj tih slučajeva bude procesuiran. Brojke svakako nešto govore, ali ne o rasprostranjenosti seksualnog nasilja, već o odsustvu sistema podrške i tome da se nasilje najčešće nastavlja i nakon samog čina silovanja, ali kroz institucije koje navodno žene treba da zaštite. 

Krajem prošle godine je Aleksandar Vučić najavio pooštravanje kazni za krivično delo silovanja, istovremeno postavljajući Bratislava Gašića, poznatog po mizoginoj izjavi upućenoj novinarki, na čelo MUP-a. Ovo je tek jedan od pokazatelja da se pitanjima ženske egzistencije i bezbednosti bavi sporadično, kao i da nema istinske političke volje da se prekine kontinuitet nekažnjivosti nasilnika. Podjednako je važna i poruka koja se šalje svim drugim ženama: ako se nije verovalo njoj, zašto bih se ja izlagala ovome?

U sistemu koji stalno guši ženske glasove, nema ničeg hrabrijeg od naše solidarnosti koja počinje onda kada jedna drugoj — verujemo. Iako deluje jednostavno, odluka da se ženi veruje i da se staje na stranu koja ima manje društvene moći jeste protivna svemu što učimo u patrijarhalnom sistemu. Onda kada donesemo tu odluku, jedini logičan odgovor na ovakav sistem jeste borba za svet po meri svih žena i devojčica i da nijedna više ne živi sa uverenjem da je sama kriva za preživljeno nasilje. Kada nam sa svih strana stižu poruke da je malo razloga za optimizam, neka naša pokretačka snaga budu žene koje su i ovog puta bile spremne da menjaju sistem koji je dočekao svaku od nas. I — promenićemo ga. 

Literatura

• Moorti, S. 2002. Color of rape: gender and race in television’s public spheres. New York: State University of New York Press 

• Diamond. J. 2018. Trump says it’s ‘a very scary time for young men in America. Dostupno na: https://edition.cnn.com/2018/10/02/politics/trump-scary-time-for-young-men-metoo/index.html

• Bourke. J. 2007. Rape: A History From 1860 To The Present. Virago Publishing.

1. 1. Clothier, F. 1943. Psychological implications of unmarried parenthood. In: American Journal of Orthopsychiatry, 13(3), 531–549.
   2. Lukianowicz, N. 1960. Imaginary Sexual Partner. In: Archives of General Psychiatry, 3(4), 429.

• Kelly. L; Lovett. J; Regan. L. 2005. A gap or a chasm? Attrition in reported rape cases. UK: Home Office

1. 1. Mlađenović. L. 2020. Emocije menjaju rad mozga. Feministički pristup neurobiologiji traume silovanja. Beograd: Mreža žena protiv nasilja 

• Senn et al. 2015. Efficacy of a Sexual Assault Resistance Program for University Women. In: The New England Journal of Medicine

1. Macanović. V. 2023. Kad je policija i tužilac i sudija: https://pescanik.net/kada-je-policija-i-tuzilac-i-sudija/?fbclid=IwAR2q94Fl2NqnCwIsDjmDJcz4642tkjWRP95_-kMePFplcV8XHMmNITDtk-8