Jedna od pionirki ženske istorije, Gerda Lerner, objasnila je pravo žena na sopstvenu istoriju rečima: „Ženska istorija je žensko pravo — suštinsko, nezamenljivo nasleđe iz kojeg možemo da crpimo ponos, utehu, hrabrost i dugoročnu viziju”, a uz ovaj citat je u Sjedinjenim Američkim Državama proglašen početak obeležavanja prve Nacionalne nedelje ženske istorije [1]. Danas mart proslavljamo kao mesec ženske istorije.

I ne razmišljajući mnogo o toj istoriji, svi će znati da se u martu obeležava Dan žena, kad tradicionalno na poklon dobijamo cveće. Ipak, istorija praznika je drugačija od same tradicije poklanjanja cveća i bombonjera.

Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, 8. marta (odnosno, 23. februara po starom kalendaru koji se u Carskoj Rusiji tada koristio), ulice Petrograda (današnji Sankt Peterburg) bile su pune žena. Tog dana, žene su se pobunile i zahtevale ono što su videle kao najpotrebnije: hleb za svoju decu i mir, kojim bi se njihovi voljeni vratili nazad sa frontova. Do tog trenutka, država je bila desetkovana ratom, a privreda iscrpljena, tako da se stanovništvo suočavalo sa velikom inflacijom i teškom glađu. Štrajk žena se odmah proširio: njima su se pridružili i muškarci iz različitih sindikata i disidentskih grupa. To je bio početak Februarske revolucije [2].

Ovo, ipak, nije bio prvi Dan žena, ni u svetu, ali ni u Carskoj Rusiji.

Nešto manje od deceniju pre ženskih demonstracija u Petrogradu, 28. februara 1909. godine, socijalistkinje u Njujorku su održale proteste, odnosno, prvi (nezvanični) Dan žena. Godinu dana kasnije, na Drugom međunarodnom kongresu radnica, nemačke delegantkinje na čelu sa Klarom Cetkin predložile su uvođenje Međunarodnog dana radnica koji bi se obeležavao svake godine. Odlučeno je da se širom sveta svakog 19. marta obeleži Dan žena, a izabrani slogan glasio je: „Žensko pravo glasa ujediniće našu snagu u borbi za socijalizam” [3].

Kako je to Aleksandra Kolontaj objasnila, datum nije slučajno odabran, jer je 1848. godine na taj dan, suočen sa potencijalom revolucionarne pretnje, pruski kralj, između ostalog, obećao i žensko pravo glasa [4]. To obećanje nije ispunio, a žene su odlučile da ga ne zaborave, te je 19. marta 1911. godine održan prvi Međunarodni dan žena. Ulice Nemačke, Austrije i drugih zemalja bile su prepune žena. Dve godine kasnije, datum je pomeren na 8. mart, u znak sećanja na proteste radnica u tekstilnoj industriji održanih u Njujorku 1908. godine. Datum se od tada više nije menjao.

Te 1913. godine, u Rusiji je proslavljen Međunarodni dan žena, serijalima tekstova u različitim radničkim listovima. Oni su bili specijalno posvećeni Danu žena i razmatranju položaja radnica, a naredne godine, vlast je uhapsila mnoge žene koje su bile uključene u planiranje i organizovanje obeležavanja Dana žena [5]. Pokretanje ženskog pitanja viđeno je kao pobuna protiv države — možda baš onakva kakva će 1917. otpočeti ženskim demonstracijama. 

Na prostoru bivše Jugoslavije, Međunarodni dan žena je prvi put obeležen 1914. godine, kada je Sekretarijat žena socijaldemokrata organizovao priredbu u Beogradu, a istog dana u Sarajevu, žene su održale protestni zbor, na kome su pročitale i pozdravni telegram koji im je uputila Klara Cetkin. Okupljene su zahtevale „puno ekonomsko i političko oslobođenje žena” [6].

Taj jedan dan u godini je iznova obeležavan — žene, i među njima posebno radnice, izlazile su na ulice, bunile se, povezivale, ne samo na lokalnom, već i na međunarodnom nivou. Ženska politička svest je jačala. 

Zašto ova istorija ženskih pobuna nije deo kolektivnog sećanja? Zašto, kad je reč o ženskoj istoriji, mi pričamo o stalnom otkrivanju iznova zaboravljenog? Spisateljica Dejl Spender, objasnila je ovaj fenomen pitanjem i odgovorom: 

„Da li zaista ima neke razlike u našim životima, ako znamo da je postojao snažan i raznovrsan ženski pokret koji se bavio sličnim problemima, koji je vodio znatno veće kampanje u poređenju s onima u kojima smo učestvovali poslednjih nekoliko decenija? — Da. To da verujemo da smo mi same, da smo počele protest koji niko ranije nije započeo, da nas stalno muče sumnje da smo ranjive, bez uzora, iskustva ili vođstva… Može se spoznati velika snaga i velika radost iz saznanja da… su mnoge žene ranije mislile o muškoj moći isto ono što mnoge žene misle i danas.” [7]

Njen odgovor upućuje nas da razmišljamo o tome koji je značaj bliskosti sa prošlošću. Ona nam donosi novu kontekstualizaciju sadašnjosti, te upravo onako kako je to Gerda Lerner prepoznala, to je znanje koje pruža utehu i dugoročnu viziju ženama onda kad im istorija njihovih prethodnica poručuje da u svojim bitkama nisu same. 

Čak i onda kad je u školama učimo, ova istorija svedena je na poneku fusnotu gde se na kraju poglavlja pomenu usputne zanimljivosti: šta je bio pokret za pravo glasa žena, šta pojam feminizam označava. Sadržaj udžbenika istorije je mnogo važan jer nam, više od same prošlosti, otkriva mnogo toga o sadašnjosti.

Kako istoričarka Dubravka Stojanović to objašnjava, udžbenici istorije predstavljaju istorijski izvor kojim se prepoznaju savremeni sistemi vrednosti, kulturni obrasci i dominantna ideologija [8]. U tom smislu, možemo da zaključimo da se ženska istorija ne ucrtava u kolektivnu istorijsku svest jer ona nema vrednost za vladajući, patrijarhalni sistem vrednosti, niti je kao takva poželjna. Zbog toga, generacije devojčica će o njoj učiti tek posredno, i to kroz možda nekolicinu fusnota.

Istoričarka Karen Ofen je u svom radu ukazala na nešto važno: istorija feminizama nije pritoka glavnom istorijskom toku, koja se može pratiti odvojeno od njega — ona predstavlja njegov deo. Ženska istorija, i razvoj feminističkih aktivnosti, prate hronologiju nama već poznate istorije sveta, i deo su njene političke istorije.

Feminizmi koje ona opisuje, predstavljali su pokrete koji su širom Evrope bili obeleženi upućivanjem izazova elitama i društvu: feminizam je bio i jeste odbijanje podređivanja žene muškarcu [9]. Tok tih pobuna nosi nas do savremenog trenutka, kada se vredi upitati da li nama danas znači da znamo da je ženskom pobunom pokrenuta Februarska revolucija, ili da su, mnogo pre toga, žene marširale na Versaj, na početku Francuske revolucije [10]?

Ako je odgovor da, onda je i Dan žena mnogo više od komercijalizovanog praznika tokom kog se prodavci raduju punim cvećarama, a butici, parfimerije, kozmetički saloni profitiraju sniženjima i rasprodajama proizvoda namenjenih ženama.

Taj dan je onda podsetnik na čitavu istoriju koja je za nama, a koja nas svojim tokovima upravo upućuje na razmišljanje o našem položaju danas, o radnim pravima žena, o našim brigama, o ženskom pokretu i svim promenama za koje se on bori i kontinuitetima koje ta borba nosi sa sobom. Upravo na ovaj način, politička svest o prošlosti nas mobiliše u sadašnjosti [11].

I upravo stoga, mi tradicionalno svakog osmog marta slavimo Dan žena.

1. Govor američkog predsednika Džimija Kartera 1980. godine kojim je period 2-8.marta proglašen za Nacionalnu nedelju ženske istorije: https://nationalwomenshistoryalliance.org/womens-history-month/first-presidential-message-1980/ (pristupljeno: 6. marta 2023.)
2. Karen Ofen, Evropski feminizmi 1700-1950. (Beograd: Evoluta, 2020), str. 291-297.
3. Alexandra Kolontai, International Women’s Day, dostupno na: https://www.marxists.org/archive/kollonta/1920/womens-day.htm#n2 (pristupljeno: 6. 3. 2023.)
4. Ibid.
5. Ibid; L. Rzhanitsyna, “Current Problems of Female Labor in the USSR”, Problems in Economics 24, 5-7 (1981): 3-4
6. Jovanka Kecman, Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941 (Beograd: Narodna knjiga: Institut za savremenu istoriju, 1978), str. 14-16.
7. Prema: Karen Ofen, Evropski feminizmi 1700-1950., str. 27.
8. Dubravka Stojanović, Ulje na vodi: ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (Beograd: Peščanik, 2010), str. 17-20; 87-105.
9. Karen Ofen, Evropski feminizmi 1700-1950., str. 11. 
10. Karen Ofen, Evropski feminizmi 1700-1950., str. 75-82.
11. Sheila Rowbothaum, “Introduction to the American edition”, Hidden from History: Rediscovering Women in History From the 17th Century to the Present (New York: Random House, 1976), xxxiii