Sa učešćem od 51% u ukupnoj populaciji žene su najveća „manjina“ u ovoj zemlji. Žena mora da radi dvostruko više, uz dvostruko manje šanse, za delić uspeha i dostojanstva, te poštovanja koje uživa muškarac sličnih sposobnosti. I onda, kada uspe, saopštava joj se da je „neženstvena“.

Nabrojati sve načine na koje naše društvo eksploatiše žene bilo bi preobimno, ali i nepotrebno. Njih je toliko i oni su toliko ukorenjeni u organizaciji našeg društva da žene mogu biti oslobođene samo putem potpune transformacije društva. Isto tako, zbog toga što je ova eksploatacija vrlo ukorenjena, transformacija društva može biti od značaja samo u onoj meri u kojoj uključuje promene neophodne za oslobođenje žena.

Oslobođenje žena ne znači jednakost sa muškarcima. Ovde jednakost nije dovoljna. Jednakost u nepravednom društvu je besmislena. Nejednakost u pravednom društvu je protivrečnost. Mi hoćemo jednakost u pravednom društvu. A to podrazumeva podstrek i šansu za sve pojedince/-ke da budu ono što jesu, da istražuju, izražavaju i razvijaju svoj ljudski potencijal u najvećem mogućem stepenu, neuslovljeno stešnjenim granicama društvenih stereotipa.

Jednako rasprostranjene unutar svih društvenih slojeva, žene su i dalje jedna od najeksploatisanijih grupa. Organizujući žene protiv njihovih veoma stvarnih i vrlo neposrednih uskraćenosti, mi možemo da radimo direktno na duboko usađenim nejednakostima u našem društvu i da učinimo podosta na omasovljenju baze neophodne za bilo koju bitnu društvenu promenu.

Organizacija žena je izazovan i obećavajući potencijal koji radikalni društveni pokret (pokret za građanska prava, na koji se autorka referiše i u nastavku teksta – prim.prev.) nije koristio. To je ujedno i zadatak za sam pokret da živi u skladu sa svojim idealima i oslobodi svoje žene time što će transformisati samog sebe.

Iako su žene u okviru pokreta već dugo svesne svog drugorazrednog statusa unutar i izvan njega, tek odnedavno su počele da preduzimaju nešto povodom toga. Od kada je mala grupa žena održala svoj prvi sastanak za podršku prošle jeseni, pokret za oslobođenje žena je izrastao u nacionalnu mrežu žena koje uočavaju povezanost između radikalne promene i oslobođenja žena.

Naša politička svest u pogledu ovih dvaju obzira razvijala se tokom naših nastojanja da primenimo principe pravde, jednakosti, međusobnog uvažavanja i dostojanstva koje smo naučile od pokreta, ali i preko načina života koje smo vodile bivajući delom pokreta; uvek nailazeći na čvrsti zid muškog šovinizma.

Vreme je da muškarci pokreta shvate da oni ne mogu da govore jezikom slobode dok se odnose prema ženama na isti onaj dehumanizujući način svojstven njihovim pandanima iz establišmenta. Vreme je da žene pokreta uvide da je ovo društveni problem od nacionalnog značaja i da, kao takav, nije ograničen na naše borbe za lično oslobođenje unutar pokreta, te da mu se mora pristupiti politički.

Došlo je vreme da i mi preuzmemo inicijativu kako bismo se organizovale za sopstveno oslobođenje, ali i kako bismo organizovale sve žene u pogledu pitanja koja neposredno utiču na njihove živote sa ciljem prepoznavanja potrebe za radikalnom društvenom promenom.

Kao radikalne žene mi smo politički angažovane, jer znamo da ne možemo biti slobodne dok svi ljudi nisu slobodni. Ali kao radikalne žene mi nismo zainteresovane za formiranje ženske ispomoći pokretu. Ono što mi hoćemo je potpuno uključenje u pokret. Posebno u njegovo vođstvo i mesta na kojima se donose odluke. U tom smislu, smatramo da je neophodno formiranje ženske grupe za uključenje drugih žena u pokret i za organizaciju nas samih za preuzimanje moći.

Iako smo svesne da ni muškarci nisu slobodni, mi, kao žene, imamo posebne probleme u pokretu i izvan njega, o kojima moramo diskutovati među sobom. Samo žene mogu definisati šta to znači biti žena u slobodnom društvu i mi ne možemo dozvoliti drugima da to, usled naše neaktivnosti, učine umesto nas. Na nama je da se suočimo sa zadatkom definisanja i organizovanja nas samih.

Objavljeno u Voice of the Women’s Liberation Movement/Glas pokreta za oslobođenje žena, broj 1, mart 1968, Čikago.

Preveo: Aranđel Bojanović, za Oslobođenje žena: feministički tekstovi 1964-1975, Beograd, 2017, dostupno na: https://www.womenngo.org.rs/images/publikacije/Feministicka_citanka.pdf