U „Politici” 17. aprila 2022. godine kao tema nedelje izabrana je legalizacija prostitucije, odnosno, prema rečima uredništva: „Pravni okvir za najstariji zanat na svetu”.
Ukazujemo na prvi štetni mit koji se vezuje za prostituciju, naime, da je reč o nekakvom najstarijem obliku profesije. Izraz „najstariji zanat na svetu” popularizovao je engleski pisac Radjard Kipling kroz svoju priču „Na gradskom zidu’” iz 1909. godine, da bi opravdao plaćeno silovanje indijskih žena pod vladavinom Britanske imperije.
Takođe, kako Međunarodna konfederacija babica (ICM) navodi, ako postoji zaista „najstariji zanat”, to je skoro izvesno zanat babice, koji datira iz paleolitskog perioda, dok se prostitucija pojavila tek u Drevnoj Mesopotamiji, kako to navodi Gerda Lerner u svojoj knjizi „Stvaranje patrijarhata”.
Plasiranje prostitucije kao nekakvog nezavisnog zanata koje obavljaju skoro isključivo žene, a ne kao sistemskog nasilja i eksploatacije koje se vrši nad marginalizovanim i ranjivim ženama, predstavlja tragično normalizovani cinizam društva. Govoreći o prostituciji kao o najstarijem zanatu, mediji se priklanjaju senzacionalističkom i seksističkom izveštavanju.
Potpredsednik advokatske komore Srbije, Veljko Delibašić, u tekstu pravilno ocenjuje da bi
„legalizacija prostitucije samo olakšala trgovinu ljudima i povećala broj žrtava”. Ovo nije tek lični stav, već činjenica izvedena iz iskustva zemalja koje godinama imaju legalizovanu prostituciju, poput Nemačke.
Međutim, Delibašić tvrdi da je dobro što je trenutnim zakonom u Srbiji „bavljene prostitucijom
sankcionisano”. Činjenica je da je trenutni zakon poguban po žene u prostituciji, jer su one redovna meta policijskih hapšenja, dok njihovi podvodači i de facto trgovci ljudima ostaju nekažnjeni. Trenutni zakon je slep na činjenicu da je velika većina žena u prostituciji iz socijalno marginalizovanih grupa, da su mnoge među njima žrtve nasilja, i veliki broj pripada interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije, kako su nam u intervjuu ispričale socijalne radnice Jovana Stanković i Ksenija Krivokapić.
Dok se ne prepozna težak položaj ovih žena, ne može se govoriti da je trenutni zakon koristan i da predstavlja rešenje za prostituciju.
U analizi osuđujućih sudskih presuda za prekršajno delo prostitucija u istraživanju Sanje Pavlović i Hristine Knežević Cvetinčanin „U ime muškog naroda” objavljenom
2018. godine, navedeno je da je od ukupno 107 izrečenih sankcija, njih 89 (83,17%) izrečeno za odavanje prostituciji, a 17 (15,88%) za korišćenje usluga prostitucije, dok je samo jedna sankcija (0,93%) izrečena za ustupanje prostorija zarad prostitucije.
Drugim rečima, osobe koje se odaju prostituciji se kažnjavaju više od 5 puta u odnosu na one koje koriste usluge prostitucije. Ovakva praksa jasno pokazuje da zakonodavci u Srbiji ne uzimaju u obzir odnose moći koji postoje između žena koje su eksploatisane i muškaraca koji ih eksploatišu. Stava smo da žene ne treba da budu kažnjene za to što su eksploatisane.
Saglasne smo sa zaključkom gospodina Delibašića da je podela na elitnu i uličnu prostituciju lažna. U oba slučaja radi se o eksploataciji žena i obliku trgovine ljudima. Činjenica da se prostitucija obavlja u skupim hotelima ne menja suštinu, a to je da je prostitucija plaćeno silovanje. Mediji u Srbiji uporno insistiraju na promociji takozvane elitne prostitucije, zaboravljajući da pomenu da i u elitnoj prostituciji postoji kontrola, nasilje i da je ženama onemogućeno da iz nje izađu.
Iz intervjua sa socijalnim radnicama koje rade sa ženama u prostituciji saznale smo da su policajci neretko i njihovi klijenti koji ih zlostavljaju, kažnjavanju, siluju i prebijaju i ne plaćaju za dobijene „usluge”.
Umesto da se prestane sa nečovečnim postupanjem nad prostituisanim ženama, predsednik
Sindikata policije i policijskih starešina Blažo Marković zalaže se za legalizaciju prostitucije, čime bi se nasilje koje prostituisane žene preživljavaju, legitimizovalo. Argument koji Marković iznosi, da će legalizacija prostitucije značiti poboljšanje zdravlja nacije, što ne odgovara stvarnosti, s obzirom na to da lekarski pregledi prostituisanih žena bez obaveznih pregleda onih koji traže njihove usluge, ne smanjuje broj polno prenosivih bolesti.
Prema zakonu koji je na snazi, žene u prostituciji nisu u mogućnosti da prijave bilo koje nasilje, pa ni policijsko.
Snaga jednog društva ogleda se u tome koliko je u stanju da zaštiti najranjivije, ali i da spreči da ljudi dolaze u ranjiv položaj. Svesne smo činjenice da legalizacija prostitucije ne doprinosi toj zaštiti.
Prilikom donošenja zakonskog okvira koji bi regulisao prostituciju ne smemo se voditi ekonomskim i mizoginim parametrima, već empatičnim, nediskriminatornim i ljudskim. Legalizacija i potpuna dekriminalizacija nisu jedina dva modela koja su alternativa. Alternativu treba tražiti u onim zakonskim modelima koji na prostituciju gledaju kao na vid diskriminacije prema ženskom polu.
Takva alternativa postoji i zove se Nordijski model, prvi put uveden u Švedskoj 1999. godine. Prema ovom zakonskom rešenju, žene u prostituciji su dekriminalizovane, odnosno nisu kažnjavane i ponuđen im je set ekonomskih, psiholoških i socijalnih mera za izlazak iz prostitucije. Kažnjavaju se klijenti, s obzirom na to da je reč o osobama (gotovo uvek muškarcima) koje biraju da plate za seks. Takođe, zabranjen je bilo kakav vid svodništva.

Ovakvo zakonsko rešenje pokazalo se efikasnim i za borbu protiv trgovine ljudima, zbog toga trgovci ljudima izbegavaju Švedsku, jer znaju da su tamo na meti i da ne mogu slobodno da posluju, kao što je to u državama koje su prostituciju legalizovale.
Uostalom, žene ne treba da budu kažnjene za životne okolnosti zbog kojih su se našle u prostituciji.
Žene u prostituciji većinski i nemaju izbor. Sa druge strane, muškarci koji ih kupuju i prodaju, to imaju. Izbor ima i država koja treba da izabere da bezbednost žena i devojčica bude na prvom mestu. Reakcija originalno objavljena u štampanom izdanju „Politike” za 4. maj 2022. godine u rubrici „Među nama”