Odgovor na ovaj tekst počećemo parafraziranjem abolicionistkinje Andree Dvorkin koja je 1992. godine održala govor o prostituciji i muškoj supremaciji u kom je naglasila kako su muškarci u svim sferama života toliko odvojeni od realnosti žena da ne mogu čak ni da zamisle nivoe eksploatacije i nasilja koje žene u prostituciji preživljavaju svakodnevno.
Pored toga što autorka teksta stvara lažnu podelu na „elitnu” i „uličnu” prostituciju, u pitanju je i beslovestan primer promocije seksualne eksploatacije kao rada koji žene prihvataju zbog želje za bogaćenjem. Ovakvi tekstovi nisu strani našim medijima, gde se prostitucija neretko predstavlja kao glamurozan posao i način da se dođe do nezamislivog bogatstva.
Međutim, neretko je i da slične tekstove upravo objavljuju makroi kako bi došli do žrtava. Ono što ovaj tekst razlikuje od ostalih jeste što autorka ne uspeva čak ni da prikrije da je reč o organizovanoj trgovini ženama i seksualnoj eksploataciji. Prema njoj, žene koje su u prostituciji, nisu tu zbog ekonomskih razloga ili zbog kontrole makroa, već zbog „lake i brze zarade”.
Posebno je simptomatično što piše o jahting prostituciji, gde su žene izolovane, sklonjene od ostatka sveta i gde nemaju kontrolu nad svojim kretanjem. Žene koje su izašle iz prostitucije govore o svakodnevnom nasilju koje su nad njima počinili mnogobrojni muškarci.
Slučaj multimilionera Džefrija Epstajna, koji je vodio organizovan lanac trgovine ženama pokazuje da ne postoji elitna niti turbo prostitucija, postoji samo eksploatacija žena.
Autorka teksta ponavlja viševekovni mit — o podeli žena na one koje zaslužuju nasilje i na one koje ne zaslužuju: „Kod ulične prostitucije, kao razlog za bavljenje tim poslom, možemo govoriti o egzistencijalnoj potrebi, međutim, u elitnoj i turbo nema govora o tome. Veliki broj devojaka ulazi u elitnu prostituciju zbog statusa u društvu, ali i želje da uspe u šou-biznisu. Turbo-prostitutke pokušavaju što brže da postanu poznate u javnosti. Iz tog razloga ulaze u rijaliti programe, a njihovo ponašanje u takvom TV formatu bude skandalozno jer i na taj način dolaze do drugo željene slave i popularnosti da bi podigle cenu.” Poruka je da ako žena to želi, ona to i zaslužuje. Nažalost, ta „logika” u skladu je sa jednim delom feminističke zajednice za koji su pojedinačni izbori koje žene donose, bez obzira na lične i kolektivne posledice, nešto što se ohrabruje i naziva „feminističkim”.
Mogućnost slobodnog izbora žena i devojčica da uđu u prostituciju je još jedna od izokrenutih konstrukcija, dok nam življena stvarnost žena i devojčica razotkriva mnogobrojne forme uslovljavanja navodne mogućnosti „slobodnog” odlučivanja. Opaženi obrazac je da žene u prostituciji ne biraju prostituciju, u nju su uvučene od svojih ranih dana, najčešće tako što ih eksploatišu muški članovi porodice (otac, brat, stric, muž) ili tako što su pod kotrolom makroa. „Na jahtama se organizuju ‚divlje’ zabave upotpunjene velikom količinom alkohola i droge, a devojke pristaju na razne seksualne fantazije klijenata, najčešće, kada su pod uticajem narkotika. Na žalost, neke od njih se rado upuštaju u to jer je reč o brzoj zaradi, bez predigre I zavođenja, a neretko učestvuju i u seksu s više klijenata i u orgijama.” Autorka ovde pokušava da muško nasilje nad ženama i plaćeno silovanje prikaže kao misteriozno i zabavno i ne trudi se da postavi sledeće pitanje: zašto su narkotici i alkohol toliko čest problem kod žena u prostituciji? Prema rečima jedne od preživele: „Lakše se tako podnosi nepodnošljivo.”
Ono što muškarci vide kao seks bez emocija na koji žene pristaju jeste zapravo traumatski odgovor žena u prostituciji jer zbog konstantnog nasilja, doživljavaju — disocijaciju od sopstvenog tela. Iako sama autorka ne vidi ništa problematično u tome što se ženama oduzimaju pasoši, što nemaju slobodu kretanja, a neretko ni ne dobijaju novac o kome autorka mašta: „Devojkama koje su pružale seksualne usluge na luksuznim jahtama dešavalo se da im oni koji su ih angažovali oduzmu pasoš zbog čega moraju da rade šta se od njih traži i prinužene su da učestvuju u raznim bahanalijama. Neretko su ucenjivane, maltretirane, prebijane, a neke su se vraćale iskorišćene i bez novca.” Tekst i pored ove rečenice, odiše pozitivnim tonom, iako je jasno da je reč o nasilju nad ženama.
Dalje, oni koji su ih „angažovali” imaju ime – zovu se makroi i u Srbiji podležu krivičnoj odgovornosti. Oduzimanje ličnih dokumenata predstavlja još jedan vid kontrole žena u prostituciji, odnosno kontrolu kretanja. Žene u prostituciji ne učestvuju ni u kakvim „bahanalijama,” već su seksualno eksploatisane od strane muškaraca. Kako autorka dobro zapaža, prostitucija znači da će muškarci ucenjivati, maltretirati i iskoristiti žene. U mnogim tekstovima gde se prostitucija glorifikuje stavlja se fokus na žene koje „dobro zarađujuju”, dok ispod radara prolaze muškarci koji imaju izbor da ne kupuju drugo ljudsko biće.
Skoro svake godine mediji preplave naslovne strane sa imenima žena koje su u „elitnoj” prostituciji, dok nikada nismo videli ono što javnosti zapravo i treba: ko su nasilnici koji kupuju žene, ko su muškarci koji ih zlostavljaju. Prostitucija nije nikakva misteriozna, magnetična igra, već postoji zbog muškog nasilja nad ženama i ekonomske prinude.