Mašenka, supruga direktora fabrike

 

Mašenka je supruga direktora fabrike. Mašenka očekuje bebu. Iako su svi u direktorovoj kući pomalo uznemireni, vlada veselo raspoloženje. Ovo nije inenađujuće jer će Mašenka svom mužu podariti naslednika. Postojaće neko kome će on moći da ostavi sve svoje bogatstvo – bogatstvo stečeno preko grbače radnika i radnica. Doktor im je naredio da pomno brinu o Mašenki. Ne dozvolite joj da se umori, ne dozvolite joj da podigne išta teško. Pustite je da jede šta god poželi. Voće? Dajte joj voće. Kavijar? Dajte joj kavijar. 

Ono što je važno je da se Mašenka nikada ne oseća zabrinuto niti tužno ni u kom smislu. Onda će beba biti rođena jaka i zdrava; porođaj će biti lak, a Mašenka će zadržati svoj sjaj. Tako pričaju u porodici direktora fabrike. To je sveopšte prihvaćen način postupanja sa budućom majkom u imućnim porodicama, čije su torbe pune zlata i novčanica. Dobro se brinu o gospođi Mašenki.

 

Ne umaraj se, Mašenka, ne pokušavaj da pomeraš fotelju. Ovo kažu gospođi Mašenki.

Probisveti i licemeri buržoazije tvrde da im je buduća majka sveta. Ali, da li je to zaista slučaj?

 

Mašenka, pralja

 

U istoj kući kao i supruga direktora fabrike, ali u zadnjem delu, u uglu iza šarene pamučne zavese, skučena je još jedna Mašenka. Ona pere veš i obavlja kućne poslove. Mašenka je u osmom mesecu trudnoće. Ali ona bi razrogačila oči od šoka kad bi joj rekli: „Mašenka, ne smeš nositi teške stvari, moraš se brinuti o sebi, za svoje sopstveno dobro, za dobrobit tvoga deteta, kao i čovečanstva. Očekuješ bebu i stoga je tvoje stanje, u očima društva, „sveto”.

Maša bi ovo shvatila ili kao neumesno zabadanje nosa ili kao okrutnu šalu. Gde ste videli da žena iz radničke klase dobija poseban tretman zato što je trudna? Maša i stotine hiljada drugih žena iz siromašnijih klasa koje su primorane da prodaju svoj rad znaju da vlasnici nemaju milosti kada vide ženu kojoj je ona potrebna; i one nemaju druge, ma koliko premorene bile, do da odu na posao.

 

„Buduća majka mora imati, iznad svega, miran san, kvalitetnu hranu, svež vazduh i ne previše fizičkog napora”. To tvrdi lekar. Pralja Maša i stotine hiljada drugih radnica, robinja kapitala, smejale bi mu se u lice. Minimum fizičkog napora? Svež vazduh? Zdrava hrana i uopšte dovoljno hrane? Miran san? Koja radnica poznaje ove blagoslove? Oni su namenjeni samo gospođi Mašenki i suprugama direktora fabrika.

 

Rano ujutru, pre nego mrak ustupi mesto zori, dok gospođa Mašenka i dalje sanja slatke snove, pralja Mašenka ustaje iz svog uzanog kreveta i ide u vlažnu, mračnu vešernicu. Dočekuje je vonj prljavog veša; kliza se po mokrom podu; jučerašnje lokve se i dalje nisu osušile. Maša ne radi kao robinja u vešernici svojom dobrom voljom, pokreće je taj neumorni nadzornik – potreba.

Mašin muž je radnik, a njegova plata je toliko mala da ne postoji šansa da dve osobe žive od nje. I zato u tišini, stiskajući zube, ona stoji iznad kade do poslednjeg mogućeg dana, sve do porođaja. Ne grešite misleći da pralja Maša ima „gvozdeno zdravlje”, kako to gospođe vole reći kada pričaju o radnicama. Mašine noge su teške od otečenih vena zbog dugog stajanja nad kadom. Njen hod je spor i otežan. Ima podočnjake, ruke su joj natečene, a valjan san nije imala već dugo vremena.

 

Korpe s mokrim vešom su često toliko teške da Maša mora da se naslanja na zid ne bi li sprečila pad. Zavrti joj se u glavi i smrači pred očima. Često se oseća kao da u zadnjem delu kičme ima zabijen truo zub i da su joj noge od olova. Kad bi samo mogla da prilegne na sat vremena… malo se odmori… ali takve stvari nisu dozvoljene radnicama. Takva ugađanja nisu za njih. Jer, na kraju krajeva, one nisu gospođe.  Maša tiho trpi svoju gorku muku. Jedine „svete” žene su one buduće majke koje nisu vođene tim neumornim nadzornikom, potrebom.

 

Maša, sluškinja

 

Gospođi Mašenki je potrebna još jedna sluškinja. Vlasnik i vlasnica uzimaju devojku sa sela. Gospođi Mašenki sviđa se zvonki smeh devojke, njena pletenica koja joj prelazi kolena, kao i način na koji leti kroz kuću kao ptica u letu, pokušavajući da udovolji svima. Pravi dragulj od devojke. Plaćaju joj tri rublje mesečno, a radi posao za troje. Gospođa Mašenka puna je pohvala.

 

Onda direkor farbrike počinje da zagleda devojku. Njegova pažnja raste. Devojka ne vidi opasnost; neiskusna je, nesofisticirana. Vlasnik postaje vrlo ljubazan i nežan. Lekar mu je savetovao da ne postavlja nikakve zahteve svojoj gospođi-ženi. Tišina, kako on kaže, najbolji je lek. Direktor fabrike je voljan da je pusti da se porodi u miru, dok god on ne mora da pati. I sluškinja se zove Maša. Sve se lako može srediti; devojka je naivna, glupa. Nije teško uplašiti je, strahom je moguće naterati je na bilo šta. I tako Maša zatrudni. Prestaje da se smeje i kreće da izgleda iscrpljeno. Anksioznost joj proždire srce danju i noću.

 

Gospođa Mašenka saznaje. Pravi scenu. Devojci su data dvadeset četiri sata da spakuje svoje stvari. Maša tumara ulicama. Nema prijatelja, nema gde da ode. Ko će zaposliti „takvu devojku” u bilo kojoj „poštenoj” kući. Maša luta bez posla, bez hleba, bez pomoći. Prelazi reku. Gleda u tamne talase i drhteći se okreće. Hladna i mračna reka je užasava, ali u isto vreme kao da je priziva.

 

Maša, farbarka

 

U fabrici je nastala zabuna u odseku za farbu; iznesena je radnica koja je izgledala kao da je mrtva. Šta joj se desilo? Da li je otrovana parom? Možda više nije mogla da podnese isparenja? Nije ona novajlija. Krajnje je vreme da se navikne na fabrički otrov.

„Nije joj ništa”, reče lekar. „Zar ne vidite? Trudna je. Trudne žene imaju tendenciju da se ponašaju na razne čudne načine. Nema potrebe popuštati im.”

 

Tako, šalju ženu nazad na posao. Ona se tetura kao pijanica kroz radionicu nazad na svoje mesto. Noge su joj utrnule i odbijaju da je slušaju. Nije šala raditi deset sati dnevno, dan za danom, okružena otrovnim smradom, parom i štetnim isparenjima. A nema odmora za zaposlenu majku, čak ni kad tih deset sati istekne. Kod kuće, njena stara, slepa majka čeka večeru, a muž joj se vraća iz svoje fabrike umoran i gladan. Ona mora sve da ih nahrani i pazi.

Ona se prva budi jutrima, na nogama od zore, i poslednja ide na spavanje. A onda su, povrh svega, uveli prekovremeni rad. Stvari idu dobro u fabrici; vlasnik oberučke grabi profit. Daje samo par dodatnih kopejki za prekovremeno, a ukoliko se usprotivite, znate put do kapije. Hvala nebesima pa u svetu ima dovoljno nezaposlenih. Maša pokušava da iznudi odmor, obraćajući se samom direktoru.

„Uskoro ću roditi bebu. Moram sve da pripremim. Moja deca su malena, a tu su i kućni poslovi; povrh svega, moram brinuti o svojoj staroj majci.”

 

Ali on ne sluša. Drzak je prema njoj i ponižava je pred drugim radnicima. „Kada bih počeo da dajem svakoj trudnici bolovanje, bilo bi jednostavnije da samo zatvorim fabriku. Da nisi spavala sa muškarcima, ne bi zatrudnela.”

Stoga, farbarka Maša mora da radi do poslednjeg minuta. Toliko buržoazija vrednuje majčinstvo.

 

Porođaj

 

Za domaćinstvo gospođe Maše porođaj je veliki događaj. Skoro pa kao praznik. U kući je nalet lekara, babica i medicinskih sestara. Majka leži u čistom, udobnom krevetu. Na stolu je cveće. Njen muž je pored nje; pisma i telegrami su dostavljeni. Sveštenik čita zahvalničke molitve. Beba je rođena zdrava i jaka. To nije iznenađujuće. Toliko su se brinuli i ugađali Maši.

 

Pralja Maša takođe se porađa. Iza pamučne zavese, u uglu sobe prepune drugih ljudi. Maša je u bolovima. Pokušava da uguši svoju vrisku zarivanjem glave u jastuk. Sve komšije su radni ljudi i ne bi valjalo da ih liši sna. Ranom zorom dolazi babica. Pere i polaže bebu, zatim žuri na drugi porođaj. Mašenka je sada sama u sobi. Zagleda bebu. Kakav mali krpelj. Mršav i naboran. Čini se kao da svojim očima zamera majci što ga je uopšte i rodila. Mašenka ga gleda i u tišini plače da ne bi smetala drugima.

 

Sluškinja Maša se porađa ispod ograde u prigradskom naselju. Krenula je u materinski dom, ali nije bilo mesta. Pokucala je i na drugi, ali je nisu prihvatili pod izgovorom da joj treba mnogo papirologije sa potpisima. Porodi se; potom nastavi dalje. Ona ide i tetura se. Umotava bebu u šal. Gde može otići? Nema gde otići. Priseti se mračne reke, zastrašujuće, ali fascinantne. Ujutru policajac izvlači telo iz reke. Tako buržoazija poštuje majčinstvo. 

 

Beba farbarke Maše je mrtvorođenče. Nije uspela da preživi tih devet meseci. Para koju majka udiše u fabrici otrovala je bebu dok je još bila u materici. Porođaj je bio težak. Sama Maša imala je sreće što ga je uopšte preživela. Ali do sutradan uveče, ona je već na nogama, čisti, pere i kuva. Kako bi uopšte moglo biti drugačije? Ko bi drugi pazio na Mašin dom i organizovao domaćinstvo? Ko bi se pobrinuo da nahrani decu? Gospođa Maša može ležati narednih devet dana u krevetu, ako tako naloži lekar, jer na raspolaganju ima ceo tim sluga koji se vrte oko nje. Ako se farbarka Maša ozbiljno razboli i osakati zbog odlaska na posao tako brzo nakon porođaja, to je naprosto šteta.

 

Nema nikoga da pazi na majku radnicu. Nema nikoga da skine teret sa leđa ovih umornih žena. Majčinstvo je, kažu, sveto. Ali, to je istina isključivo u slučaju gospođe Maše.

 

Teret majčinstva

 

Za gospođu Mašu, majčinstvo je radosna okolnost. U svetlom, urednom uzgajalištu, naslednik vlasnika fabrike odrasta pod okom raznovrsnih dadilja i nadzorom lekara. Ako gospođa Maša ima premalo sopstvenog mleka ili ne želi da pokvari svoju figuru, može se naći dojilja. Gospođa Maša se zabavlja bebom i onda odlazi u posete, kupovinu, pozorište ili na bal. Ima nekoga pri ruci ko će se brinuti o bebi. Majčinstvo je zabavno. Ono je razonoda za gospođu Mašu.

 

Za druge Maše, radnice – farbarke, tkalje, pralje i druge stotine i hiljade žena iz radničke klase – majčinstvo je teret. Fabrička sirena zove ženu na posao, ali njeno dete je uzrujano i plače. Kako da ga ostavi? Ko će se brinuti o njemu? Ona sipa mleko u bocu i daje dete starici iz susedstva ili ga ostavlja mladoj ćerki. Odlazi na posao, ali ne prestaje da brine o detetu. Devojčica, dobronamerna, ali neuka, možda proba da nahrani brata kašom ili komadićima hleba.

 

Beba Gospođe Maše izgleda sve bolje svakim danom. Kao beli šećer ili čvrsta rumena jabuka; toliko jako i zdravo. Deca radnice u fabrici, pralje i zanatlijke mršave svakim danom. Tokom noći, beba se sklupča i plače. Lekar dolazi i grdi majku što je ne doji ili je ne hrani propisno. „I ti sebe nazivaš majkom. Sad ćeš moći samo sebe da kriviš ako beba umre.” Stotine i hiljade majki radnica ne pokušava da se objasni. Stoje pognutih glava, krišom brišući suze. Da li bi mogle da ispričaju lekaru o poteškoćama sa kojima se suočavaju? Da li bi im poverovao? Da li bi razumeo?

 

Masovno umiru

 

Deca umiru. Deca radnika i radnica masovno umiru. Milion grobova. Milion jecajućih majki. Ali čija deca umiru? Kad smrt ode na žetvu prolećnog cveća, čija deca padaju pod kosu? Kao što se može zamisliti, smrt najmanje žanje među bogatim porodicama, gde deca žive u toploti i komforu i sisaju mleko svoje majke ili dojilje. U kraljevskim porodicama, na svako stoto dete umre samo šestoro ili sedmoro. U radničkim porodicama, od trideset do četrdeset petoro umre.

U svim zemljama gde kapitalisti kontrolišu ekonomiju, a radnici prodaju svoju radnu snagu i žive u siromaštvu, procenat beba koje umiru u najranijem periodu života veoma je visok. U Rusiji, taj procenat je viši nego bilo gde drugde. Evo komparativnih brojki za procenat dece koja prežive rano detinjstvo: Norveška 93%, Švajcarska 89%, Engleska 88%, Finska 88%, Francuska 86%, Austrija 80%, Nemačka 80%, Rusija 72%. Ali ima nekoliko provincija u Rusiji, pogotovo onih s mnogo fabrika, gde 54% dece umre pri rođenju.

U oblastima velikih gradova gde žive bogati, smrtnost dece iznosi samo 8–9%; u radničkim oblastima, ta brojka je 30–31%. Zašto deca proletarijata umiru u tolikim procentima? Da bi poraslo zdravo i jako, malom detetu trebaju svež vazduh, toplota, sunce, čistoća i pažljiva briga. Mora biti dojeno; mleko njegove majke njegova je prirodna hrana i pomoći će mu da raste i ojača. Koliko dece radničkih porodica ima sve nabrojane stvari?

 

Smrt se nastanila u domovima radničkih porodica zato što su te porodice siromašne, domovi su im pretrpani i vlažni, a svetlost sunca ne dopire do podruma; zato što gde ima previše ljudi, obično je prljavo; i zato što majka radnica nije u prilici da se propisno stara o svojoj deci. Nauka je utvrdila da je veštačka hrana najgori neprijatelj deteta: deca hranjena kravljim mlekom umiru pet, a deca hranjena drugom hranom petnaest puta više u odnosu na onu koja su dojena*.

Ali, kako žena koja radi van kuće, u fabrici ili radionici, da doji svoje dete? Srećna je ako ima dovoljno novca da kupi kravlje mleko; to nije uvek slučaj. A kakvo mleko trgovci uopšte prodaju majkama radnicama? Kredu pomešanu s mlekom. Stoga, 60% beba koje umru, umru od stomačnih bolesti. Mnoge druge umru od nečega što lekari vole da zovu „nesposobnošću da žive”: majka iscrpljena svojim napornim fizičkim radom prerano se porađa ili dete bude otrovano fabričkim isparenjima dok je još u materici. Kako bi žena iz radničke klase uopšte mogla da ispuni svoje majčinske dužnosti?

*Ova tvrdnja u skladu je sa vremenom i mestom nastanka ovog teksta i ne odnosi se na savremene prakse dohrane odojčadi i beba. (Prim. prev.)

 

Rad i majčinstvo

 

Ne tako davno, postojalo je vreme kojeg se naše babe sećaju u kojem su žene bile uključene jedino u rad u kući: kućne poslove i domaćinske zanate. Žene iz klasa koje ne poseduju imovinu nisu bile besposlene, naravno. Rad oko kuće bio je težak. Morale su da kuvaju, šiju, peru, pletu, održavaju posteljinu belom i rade u kuhinjskoj bašti i na poljima. Ali ovaj rad nije odvajao žene od kolevke; nije bilo fabričkih zidova da je odvoje od dece. Koliko god da je siromašna bila, dete joj je bilo u naručju.

Vremena su se promenila. Postavljene su fabrike, otvorene su radionice. Siromaštvo je izvelo žene van kuća; fabrika ih je uvukla svojim gvozdenim kandžama. Kad se kapije fabrike zalupe iza nje, žena se mora oprostiti od majčinstva jer fabrika nema milosti prema trudnici ili mladoj majci.

Kada žena radi iz dana u dan na mašini za šivenje, razvije bolest jajnika. Kada radi u fabrici za tkanje ili predenje, sa gumom ili porcelanom, ili u olovnoj ili hemijskoj fabrici, ona i njena beba su u opasnosti da budu otrovane štetnim gasovima i kontaktom sa štetnim supstancama. Kad žena radi s olovom ili živom, postaje neplodna ili joj deca budu mrtvorođena. Kada radi u fabrici za cigarete ili duvan, nikotin u njenom mleku može otrovati njeno dete.

Trudnice takođe mogu osakatiti ili ubiti svoju decu nošenjem teškog tereta, stojeći predugo za stolom ili tezgom, ili žureći uz i niz stepenice na ćef gospođe kuće. Nema opasnog ni štetnog rada koji je zabranjen ženama. Nema industrije koja ne zapošljava trudnice ili majke koje doje. Imajući u vidu uslove u kojima radne žene žive, njihov rad u proizvodnji jeste grob majčinstva.

 

Postoji li rešenje problema?

 

Ako će deca biti mrtvorođena, rođena obogaljena ili rođena da masovno umiru, ima li ikakve poente u tome da radna žena zatrudni? Da li su sva iskušenja rođenja deteta vredna truda ako radna žena mora da prepusti svoju decu vetrovima slučajnosti kada su i dalje tako malena? Koliko god želela da uzdigne svoje dete prikladno, ona nema vremena da se o njemu pazi i brine. Pošto je ovo slučaj, zar nije bolje jednostavno izbegavati majčinstvo?

 

Mnoge radne žene počinju da se preispituju oko rađanja dece. Nemaju snage da nose taj krst. Postoji li rešenje problema? Moraju li radne žene sebe lišavati poslednje radosti koja im je u životu ostala? Život ju je povredio, siromaštvo joj ne daje ništa, a fabrika crpi snagu iz nje; da li to znači da radna žena mora odustati od radosti rađanja dece? Da odustane bez borbe? Bez pokušaja da osvoji pravo koje je priroda dala svakom živom biću i svakoj nemoj životinji? Ima li alternative? Naravno da je ima, ali nije je svaka radna žena još uvek svesna.

 

Šta je alternativa?

 

Zamislimo društvo, narod, zajednicu, gde više nema gospođa Mašenki i pralja Mašenki. Gde nema parazita i nema najamnih radnika. Gde svi ljudi rade istu količinu posla, a društvo se zauzvrat brine o njima i pomaže im u životu. Kao što se sada o gospođama Mašenkama brinu njihove porodice, oni kojima treba više pažnje – žena i deca – biće zbrinuti od strane društva, koje je kao jedna velika, prijateljska porodica. Kada Mašenka, koja sada nije ni gospođa ni sluškinja već samo građanka, zatrudni, ne mora da brine o tome šta će se desiti njoj i njenom detetu. Društvo, ta velika srećna porodica, pobrinuće se o svemu.

 

Posebna kuća s baštom i cvećem biće spremna da je dočeka. Biće dizajnirana tako da svaka trudnica koja se upravo porodila može tu živeti radosno u zdravlju i komforu. Lekari u ovoj društvo-porodici zabrinuti su ne samo o očuvanju zdravlja majke i deteta, već i o olakšavanju bola porođaja žene. Nauka napreduje u ovom polju i može pomoći lekarima. Kad je dete dovoljno jako, majka se vraća svom normalnom životu i ponovo preuzima posao koji radi za dobrobit velike porodice-društva.

Ne mora se sekirati oko svog deteta. Društvo je tu da joj pomogne. Deca će odrasti u vrtiću, dečijem naselju, jaslama i školi u brizi iskusnih sestara. Kada majka želi da bude sa svojom decom, treba samo to da kaže; a kad nema vremena, zna da su u dobrim rukama. Majčinstvo više nije teret. Ostaju samo njegovi radosni aspekti; samo velika sreća materinstva, u kojoj trenutno samo Gospođe Mašenke uživaju.

 

Ali ovakvo društvo zasigurno može postojati samo u bajkama? Da li bi ovakvo društvo ikada moglo da postoji? Nauka ekonomije i istorija društva i države pokazuje da takvo društvo mora i hoće nastati. Koliko god jako se bogati kapitalisti, vlasnici fabrika, zemljoposednici i vlasnici imovine borili, bajka će postati stvarnost. Radnička klasa širom sveta bori se da ostvari ovaj san. A iako je društvo i dalje daleko od toga da bude jedna srećna porodica, iako je mnogo borbe i žrtve pred nama, u isto vreme je istina da je radnička klasa ostvarila velike dobitke. Radnici i radnice pokušavaju da osvetle težinu majčinstva donošenjem zakona i preduzimanjem drugih mera.  

 

Kako zakon može pomoći?  

 

Prva stvar koja se može uraditi, ujedno i prva stvar koju radnici i radnice čine, jeste osigurati da zakon štiti zaposlenu majku. Budući da siromaštvo i nesigurnost primoravaju žene da se zaposle, a pritom broj zaposlenih žena iz godine u godinu raste, najmanje što država može da učini jeste da spreči da najamni rad postane „grob materinstva”.  

Radnici i radnice svuda zahtevaju potpunu zabranu noćnog rada za žene i mlade, osmočasovni radni dan za sve radnike, kao i zabranu zapošljavanja dece mlađe od šesnaest godina.

Zahtevaju da se devojkama i momcima starijim od šesnaest godina omogući da rade polovinu radnog vremena. Ovo je važno, pogotovu sa stanovišta buduće majke, pošto devojka između šesnaeste i osamnaeste raste i razvija se u ženu. Ako joj se tokom ovih godina naruši snaga, njene šanse za zdravo majčinstvo su zauvek izgubljene. 

 

Zakon treba kategorički da formuliše radne uslove i uopšte radno okruženje koje neće ugrožavati ženino zdravlje; štetne metode za proizvodnju treba ili zameniti bezbednim ili ih u potpunosti odbaciti; teške poslove sa teretom ili mašinama na nožni pogon itd. treba mehanizovati; radne prostorije treba održavati čistim, a ne sme biti ni ekstremnih temperatura; treba obezbediti toalete, kupatila, trpezarije i sl. Ovi zahtevi mogu da se osvoje – već ih je bilo u uzornim fabrikama (model factories) – ali vlasnici fabrika obično nisu radi da izdvajaju novac za to. Sva prilagođavanja i unapređivanja su skupa, dok je ljudski život odveć jeftin.

 

Veoma je bitan zakon koji nalaže da žene treba da sede gde god je to moguće. Važno je i da se vlasnicima fabrika koji krše zakon izriču stvarne, a ne samo nominalne kazne. Ovaj posao nadgledanja sprovođenja zakona ne treba da se poveri samo inspektorima iz fabrika, već i predstavnicima izabranim od strane radnika. 

 

Porodiljska zaštita 

 

Zakon mora da štiti majku. Čak i sada, zakon u Rusiji (član 126: „uslovi u industriji”) omogućuje radnicama u velikim fabrikama pravo na četvoronedeljno porodiljsko odsustvo. Ovo, naravno, nije dovoljno. U Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj, na primer, majka ima pravo na osmonedeljno odsustvo, bez dobijanja otkaza. Ni ovo, međutim, nije dovoljno. Radnička partija zahteva pauzu od šesnaest nedelja za žene: osam pre i osam nakon porođaja. Zakon treba da obezbedi majci pauzu u toku radnog dana, tokom koje bi mogla da nahrani svoje dete. Taj zahtev je ozakonjen u Italiji i Španiji. Zakon mora da zahteva od fabrika i radionica da izgrade jaslice i obezbede adekvatno zagrejane prostorije u kojima bi radnice mogle da doje svoje bebe.

 

Porodiljsko osiguranje  

 

Nije dovoljno, međutim, da zakon štiti majke jedino tako što će osigurati odsustvo u periodu oko porođaja. Neophodno je da društvo jemči materijalno blagostanje žena tokom trudnoće. Ženi nije baš „odmor” ako je šesnaest nedelja jednostavno sprečena da zarađuje za hleb. To bi joj pre značilo osudu na sigurnu smrt. Zakon onda ne samo da treba da je štiti na poslu, već i da inicira, o trošku države, nacrt porodiljskih naknada.

Takvo sigurnosno ili porodiljsko osiguranje već je uvedeno u četrnaest zemalja: u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Luksemburgu, Engleskoj, Australiji, Italiji, Francuskoj, Norveškoj, Srbiji, Rumuniji, Bosni i Hercegovini i Rusiji. 

U jedanaest zemalja, uključujući i Rusiju, zaposlene majke osiguravaju sebe u osiguravajućim zavodima, uplaćujući nedeljne doprinose. Zavod, zauzvrat, isplaćuje novčane naknade (čiji iznos varira od zemlje do zemlje, ali ni u jednoj ne prelazi punu platu) i obezbeđuje pomoć lekara i babice. U Italiji zaposlena majka plaća članarinu i dobija pomoć od posebnih porodiljskih zavoda. Dalje doprinose uplaćuje vlasnik fabrike u kojoj ona radi, zajedno sa državom. Čak i u ovom slučaju, međutim, zaposlena majka snosi najveći finansijski teret. 

U Francuskoj i Australiji, radnica ne mora da vadi nikakvu polisu osiguranja. Bilo kojoj ženi, udatoj ili neudatoj, ukoliko joj je potrebna – sleduje pomoć države. U Francuskoj ona prima olakšice tokom perioda od osam nedelja (20 do 50 kopejki dnevno, nekad i više), pored pomoći lekara i babice. U Australiji joj daju ukupnu sumu od 50 rubalja. U Francuskoj je organizovan i sistem „rezervnih domaćica”.

Kako se bliži kraj ženine trudnoće, prijateljica ili komšinica koja je prošla besplatne kurseve pružanja brige trudnicama i maloj deci dolazi da pomogne. Ona nastavlja sa svojim dnevnim posetama sve dok se majka ne oseća dovoljno dobro da ustane i nastavi sa poslom: ona sređuje kuću, priprema večeru, pazi na bebu, a sve to joj plaća zavod. U Francuskoj, Švajcarskoj i Rumuniji majka tokom perioda dojenja prima pomoć i od osiguravajućeg zavoda. Tako su učinjeni prvi koraci ka obezbeđivanju zaštite majki.  

 

Šta radnici zahtevaju? 

 

Sve što se u ovom trenutku radi je, naravno, premalo. Radnička klasa želi da osigura da društvo na sebe preuzme teškoće rađanja, kao i da najosnovnije brige radnice – njene materijalne i finansijske brige – snose zakon i država. Iako radnička klasa shvata da će jedino novo društvo – ona velika prijateljska porodica pomenuta ranije – preuzeti potpunu brigu o majci i detetu, i sada je moguće olakšati život majke iz radničke klase. Dosta toga je već osvojeno. Ali moramo da nastavimo da se borimo. Ako radimo zajedno, osvojićemo još više.  

 

Radničke partije u svakoj državi zahtevaju postojanje nacrta porodiljskog osiguranja koji se odnosi na sve žene, bez obzira na prirodu njihovog posla: nebitno je li žena služavka, radnica u fabrici, zanatlijka ili siromašna seljanka. Olakšice joj moraju sledovati pre i šesnaest nedelja nakon porođaja. Žena treba da nastavi da dobija ove olakšice ukoliko doktor utvrdi da se nije u potpunosti oporavila ili da dete nije dovoljno jako.

Žena treba da dobije potpune olakšice čak i ukoliko dete umre ili ukoliko dođe do prevremenog porođaja. Olakšice moraju biti jedan i po put veće od ženine standardne plate, a kod nezaposlenih žena taj iznos treba biti jednak jednoj i po prosečnoj plati žena u toj zemlji. U zakonu treba da stoji – i to je vrlo važno – da olakšice ne smeju biti niže od jedne rublje dnevno u velikim gradovima, i od 75 kopejki dnevno u manjim gradovima i selima.

U suprotnom, ako je ženina plata 30 kopejki, ona će dobiti samo 45 kopejki. Može li se očekivati da majka i dete žive pristojno sa 45 kopejki dnevno? Može li majka da uzme sve što joj je potrebno za život i zdravlje sa 45 kopejki? Majka tokom celog perioda dojenja deteta treba da dobija olakšice i od zavoda, i to ne kraće od devet meseci. Iznos olakšica treba biti oko jedne i po standardne plate.  

 

Olakšice stoga treba isplaćivati pre i nakon porođaja i treba ih dati direktno u ruke majci ili osobi koju je ona ovlastila. Pravo na dobijanje olakšica mora biti uspostavljeno bez ijednog od uslova koji su na snazi u ovom trenutku. Prema našem zakonu u Rusiji, na primer, žena mora tri meseca da bude članica zavoda kako bi ostvarila pravo na njih.

Ženi moraju biti zagarantovane besplatne usluge lekara, babice, kao i pomoć „rezervne domaćice”, kako je to oraganizovano u Francuskoj i, donekle, u Nemačkoj i Engleskoj.

Odgovornost za obezbeđivanje sprovođenja zakona i pružanja porodilji svega onoga na šta ona ima pravo snose delegati izabrani od strane radnica.

Trudnice i dojilje moraju imati zakonsko pravo na dobijanje besplatnog mleka i, ukoliko je neophodno, odeće za novorođenče, a sve o trošku grada ili sela. Radničke partije takođe zahtevaju da grad, zemstvo ili osiguravajući zavod izgradi u svakoj fabrici jaslice za malu decu. Novac za to treba da obezbedi vlasnik fabrike, grad ili zemstvo. Ove jaslice ne teba da vode filantropske dame, već same zaposlene majke.  

 

Grad, zemstvo ili osiguravajući zavodi moraju, o svom trošku, izgraditi i dovoljan broj: (1) Materinskih domova. (2) Domova za trudnice i dojilje koje su samohrane i nezaposlene (ovo već postoji u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj). (3) Besplatnih lekarskih konsultacija za majke i decu, kako bi lekar mogao da prati trudnoću, savetuje i uputi majku o nezi deteta. (4) Klinika za bolesnu decu kakvu je izgradila Ženska radnička liga u Engleskoj. (5) Vrtića u kojima majke mogu ostaviti malu decu – od dve do pet godina – dok su na poslu.

U trenutku kada se majka vrati sa posla, umorna, iscrpljena i željna mira i tišine, odmah mora da krene iznova sa poslom kako bi izašla na kraj sa svojom gladnom, neopranom i neurednom decom. Potpuno je drugačije kada majka dođe i pokupi svoju decu nahranjenu, čistu i svu radnosnu, punu novih doživljaja, i kada ima stariju decu koja su još u vrtiću naučila da pruže pomoć i koja, ponosna na svoje znanje, mogu da joj pomognu oko kućnih poslova. (6) Besplatnih učešća na kursevima o nezi deteta za mlade devojke i majke. (7) Besplatnih doručaka i večera trudnicama i dojiljama, uslugu koja je već otpočeta u Francuskoj.

 

Ovim merama ne sme biti dodeljena gorka etiketa „filantropije”. Svaki član društva – i to podrazumeva kako svaku radnicu, tako i svaku građanku i građanina – ima pravo da zahteva od države i zajednice da brinu o blagostanju svih. Zašto ljudi formiraju državu, ako ne u te svrhe? Trenutno na svetu ne postoji država koja brine o svojoj deci. Radnici i radnice u svim zemljama bore se za društvo i vladu koji će zaista postati velika, srećna porodica, u kojoj će sva deca biti jednaka i o kojima će se država jednako brinuti. Tek tada će majčinstvo postati drugačije iskustvo, a smrt prestati da pogađa tako veliki broj novorođenčadi. 

 

Šta svaka radnica mora da uradi?

 

Kako će se ovi zahtevi ostvariti? Koje se akcije moraju preduzeti? Svaka žena iz radničke klase, svaka žena koja pročita ovaj pamflet, mora se okanuti svoje nezainteresovanosti i početi da podržava pokret radničke klase, koji se bori za ove zahteve i teži da preoblikuje staro društvo u jednu bolju budućnost, u kojoj majke više ne liju gorke suze i u kojoj će teret majčinstva postati velika radost i veliki ponos. Moramo reći sebi: „Snaga je u jedinstvu”; što više žena se priključi radničkom pokretu, to će naša snaga biti jača i to ćemo brže ostvariti ono što želimo. U pitanju su naša sreća, život i budućnost naše dece.

Sa engleskog prevele: Iva Đurović, Anja Jevtović i Sara Lević Izvor: https://www.marxists.org/archive/kollonta/1916/working-mother.htm