Ovo je prvi govor koji sam održala, a da se bavio isključivo temom pornografije. Možda ga je čulo sedamdeset i pet studenata na Univerzitetu Masačusets u Amherstu usred zime, rane 1977. Mobilisali su se na licu mesta kako bi protestovali protiv pornografije koja se prikazivala na kampusu: film reklamiran u univerzitetskim novinama, koji je na kampus doneo muškarac upravo uhapšen za prebijanje žene sa kojom je živeo. Znate li koliko teško je morala da bude povređena da bi ga uhapsili te 1977. godine? Držala sam ovaj govor na mnogim kampusima i svaki put bi se studenti, nakon što su ga čuli, organizovali kako bi uradili nešto povodom pornografije. (Pisma iz ratne zone, 1993)

Tokom cele ljudske istorije su postojale užasne, okrutne nepravde. Ove nepravde nisu činjene u malom obimu. Ove nepravde nisu bile retke ili neobične. One su besnele zemljom poput požara koje je razvejao vetar, sakateći, uništavajući, ostavljajući za sobom ljude pretvorene u pepeo. Ropstvo, silovanje, mučenje, istrebljenje su suština života za milijarde ljudskih bića od početka patrijarhalnog vremena. Neki su se borili protiv zločina, dok su drugi patili do smrti. U bilo kom trenutku, većina ljudi je prihvatila najokrutnije nepravde kao ispravne. Bilo zbog ravnodušnosti, neznanja ili brutalnosti, većina ljudi, tlačitelja i potlačenih, izvinjavala se za zverstvo, branila ga, opravdavala, smejala mu se ili ga ignorisala.

Tlačitelj, onaj koji čini nepravde radi sopstvenog zadovoljstva ili profita, je glavni pronalazač opravdanja. On je mađioničar koji ni iz čega stvara čudesne, impozantne, naizgled nepobitne intelektualne razloge koji objašnjavaju zašto jedna grupa mora biti degradirana u rukama druge.

On je vrač koji uzima pepeo stvarne smrti i pretvara ga u priče, pesme, slike, koje slave degradaciju kao centralnu istinu života. On je iluzionista koji slika unakažena tela u lancima na unutrašnjem platnu mašte tako da, u snu ili budni, možemo samo da haluciniramo uvredu i bes. On je manipulator psihološke stvarnosti, tvorac zakona, inženjer društvene potrebe, arhitekta opažanja i suštine.

Potlačeni su sažeti kulturom, zakonima i vrednostima tlačitelja. Njihovo ponašanje kontrolišu zakoni i tradicije koji se baziraju na njihovoj pretpostavljenoj inferiornosti. Oni se, naravno, nazivaju uvredljivim imenima, za njih se pretpostavlja da imaju niske ili odvratne lične i kolektivne osobine. Uvek su predmet odobrenog napada.

Sa svih strana su okruženi slikama i odjecima sopstvene bezvrednosti. Nehotice, nesvesno, ne znajući ništa drugo, žigosali su ih, urezali im u mozak, rasplamsanu mržnju prema sebi, otrovni samoprezir. Sagoreli su u njima borbeno dostojanstvo na kome se zasniva svako samopoštovanje. Potlačeni nisu potčinjeni ili kontrolisani bledim upozorenjima ili nejasnim pretnjama. Njihovi lanci nisu napravljeni od senki. Potlačeni ljudi su terorisani — sirovim nasiljem, pravim nasiljem, neizrecivim i sveprisutnim nasiljem. Njihova tela su, prema volji tlačitelja, napadnuta i opljačkana.

Ovo nasilje je uvek praćeno kulturnim napadom — propagandom prerušenom u princip ili znanje. Čistoća „arijevske” ili kavkaske rase je omiljeni princip. Genetska inferiornost je omiljeno polje znanja. Biblioteke su pune eruditskih tekstova koji dokazuju, van svake sumnje, da su Jevreji, Irci, Meksikanci, crnci, homoseksualci, žene šljam. Ovi elokventni i pametni dokazi svrstavaju se u psihologiju, teologiju, ekonomiju, filozofiju, istoriju, sociologiju, takozvanu nauku o biologiji. Ponekad se od njih prave priče ili pesme i nazivaju umetnošću. Degradacija je ugledna kao biološka, ekonomska ili istorijska nužnost; ili kao logična posledica odbojnih osobina ili prirodnih ograničenja degradiranih.

Na ulici, propaganda poprima vulgarniji oblik.

Natpisi kažu: „Samo za belce” ili „Jevreji i psi nisu dozvoljeni”. Siktanje „ješa, crnčuga, peder i pičkica” ispunjava vazduh. U ovoj propagandi žrtva je obeležena. U ovoj propagandi žrtva je meta. Ova propaganda je rukavica koja pokriva pesnicu u svakoj vladavini terora. Ova propaganda ne samo da ne kažnjava nasilje protiv određene grupe; ona ga podstiče. Ova propaganda ne samo da preti napadom; obećava ga.

Ovo su strašne slike terora: 

— Jevrejin, koščat, iza bodljikave žice, skoro go, unakažen nožem nacističkog doktora: zverstvo je priznato. — Vijetnamci, u kavezu za tigrove, skoro goli, kosti iskrivljene i polomljene, meso crno i modro: zverstvo je priznato.

— Crni rob na američkoj plantaži, skoro go, okovan, meso pokidano bičem: zverstvo je priznato.

— Žena, skoro gola, u ćeliji, okovana, meso pokidano bičem, grudi unakažene nožem: ona je zabava, omiljena fantazija dečaka iz komšiluka, dragoceno pravo svakog muškarca, potencijalna sudbina svake žene. Žena koja je mučena je seksualna zabava. Žena koja je mučena seksualno uzbuđuje. Agonija mučene žene seksualno uzbuđuje.

Degradacija mučene žene je seksualno zanosna. Poniženje mučene žene je seksualno zadovoljavajuće, seksualno uzbudljivo, seksualno ugodno. Žene su degradirani i terorisani ljudi. Muškarci degradiraju i terorišu žene. Silovanje je terorizam. Premlaćivanje je terorizam. Medicinsko kasapljenje je terorizam. Seksualno zlostavljanje u stotinama miliona oblika je terorizam. Muškarci poseduju ženska tela. Žene su prisiljene na nedobrovoljno rađanje jer muškarci, a ne žene, kontrolišu reproduktivne funkcije žena.

Žene su porobljeno stanovništvo — usev koji žanjemo su deca, njive na kojima radimo su kuće. Žene su prinuđene da vrše seksualne radnje sa muškarcima koje narušavaju integritet jer univerzalna religija — prezir prema ženama — ima kao svoju prvu zapovest da žene postoje isključivo kao seksualna hrana za muškarce. Žene su okupirani narod. Sama naša tela su zaposednuta, uzeta od strane drugih koji imaju inherentno pravo da ih uzimaju, korišćena i zlostavljana od strane drugih koji imaju prirodno pravo da upotrebe i zloupotrebe. Ideologija koja snabdeva energijom i opravdava ovu sistematsku degradaciju je fašistička ideologija — ideologija biološke inferiornosti.

Bez obzira na to kako je prerušena, ma kako bila ulepšavana, ova ideologija, svedena na svoju suštinu, pretpostavlja da su žene biološki podesne da funkcionišu samo kao rasplodne kobile, pičke i služavke. Ova fašistička ideologija ženske inferiornosti je nadmoćna ideologija na ovoj planeti. Kao što je Šulamit Fajerston rekla u Dijalektici pola: „Polna klasa je toliko duboka da je nevidljiva.” To da žene postoje da bi ih muškarci koristili je, jednostavno, opšte gledište, i pratilac ove tačke gledišta, neizbežno povezan sa njim, jeste da nasilje, koje se koristi nad ženama kako bi nas primoralo da ispunimo svoje tzv. prirodne funkcije, uopšte nije nasilje.

Svaki čin terora ili zločin počinjen nad ženama opravdava se kao seksualna potreba i/ili se odbacuje kao potpuno nevažan. Ova ekstremna bešćutnost prolazi kao normalnost, tako da kada žene, nakon godina ili decenija ili vekova neizrecivog zlostavljanja, besno dignu glas zbog zločina počinjenih nad nama — optužuju nas za glupost ili ludost, ili nas ignorišu kao da smo trunčice prašine umesto od krvi i mesa. Mi žene sada dižemo glas, jer se širom ove zemlje protiv nas vodi nova kampanja terora i poniženja.

Fašistička propaganda koja slavi seksualno nasilje nad ženama je pobedila u ovoj zemlji. Fašistička propaganda koja slavi seksualnu degradaciju žena preplavljuje gradove, univerzitetske kampuse i male gradove. Pornografija je propaganda seksualnog fašizma. Pornografija je propaganda seksualnog terorizma. Slike žena vezanih, u modricama i osakaćenih na gotovo svakom uglu ulice, na svakom stalku za časopise, u svakoj apoteci, u bioskopu za bioskopom, na bilbordima, na posterima zalepljenim na zidove, pretnje su smrću ženskoj populaciji koja se buni.

Ženska pobuna protiv muškog seksualnog despotizma, ženska pobuna protiv muškog seksualnog autoriteta, sada je stvarnost širom ove zemlje. Muškarci, dočekavši pobunu eskalacijom terora, kače slike osakaćenih ženskih tela na svakom javnom mestu. Primorane smo ili da kapituliramo, da budemo potučene tim slikama zlostavljanja u prećutno prihvatanje ženske degradacije kao životne činjenice, ili da razvijemo strategije otpora proistekle iz potpuno svesne volje za pružanjem otpora. Ako kapituliramo — nasmejemo se, budemo dobre, pravimo se da žena u lancima nema veze sa nama, skrenemo pogled dok sto puta dnevno prolazimo pored njene slike — sve smo izgubile.

Šta, na kraju krajeva, znači sav naš rad protiv silovanja ili premlaćivanja žena kada jedna njihova slika vredi hiljadu naših reči? Razvijaju se strategije otpora. Žene sve više odbijaju da prihvate pogubnu, iscrpljujuću laž da je seksualno ponižavanje žena radi zabave, zadovoljstva i profita neotuđivo pravo svakog muškarca. Peticije, deljenje letaka, protesti, bojkoti, organizovani vandalizam, držanje govora, podučavanja, kampanje pisanja pisama, intenzivno i militantno uznemiravanje distributera i izlagača ženomrzačkih filmova, i sve češće nepopustljivo odbijanje da se pruži pomoć i uteha politički samopravednim saputnicima pornografa zato što feministkinje odbijaju da ustuknu pred ovom novom kampanjom uništenja.

Ovo su početne akcije. Neke su divljačke, a neke učtive. Neke su kratkoročne akcije, spontano pokrenute od besa. Druge su dugoročne strategije koje zahtevaju opsežnu organizaciju i posvećenost. Neke zanemaruju muški zakon i krše ga s borbenošću i ponosom. Druge se usuđuju da zahtevaju od zakona da štiti žene od drskog terorisanja. Sve ove radnje proizilaze iz istinske percepcije da pornografija aktivno promoviše nasilni prezir prema integritetu i pravednoj slobodi žena.

I, uprkos suprotnim tvrdnjama muškaraca, feministkinje, a ne pornografe, hapse i krivično gone muški pripadnici zakona, svi odjednom „građanski slobodari” kada besne i drske žene napadnu mušku privilegiju na ulicama. Koncept „građanskih sloboda” u ovoj zemlji nikada nije, niti sada otelovljuje principe i ponašanja koja poštuju seksualna prava žena. Stoga, kada žene izazivaju pornografe, policija, okružni tužioci i sudije kažnjavaju žene, sve vreme ritualno tvrdeći da su zakonski čuvari „slobode govora”. U stvari, oni su zakonski čuvari muškog profita, muške svojine i falusne moći.

Feminističke akcije protiv pornografije moraju preplaviti zemlju, tako da nijedan pornograf ne može da se sakrije, da izignoriše, ismeje ili nađe utočište od gneva žena koje neće biti degradirane, koje se neće potčiniti teroru. Gde god žene zahtevaju bilo kakvo dostojanstvo ili žele bilo kakvu mogućnost slobode, moramo se suprotstaviti fašističkoj propagandi koja slavi zverstvo nad nama — razotkriti ga kakvo jeste, razotkriti one koji to čine, one koji to pokazuju, one koji to brane, one koji na to pristaju, one koji uživaju u tome. U toku ove teške i opasne borbe bićemo primorane, dok budemo doživljavale nepopustljivost onih koji čine i podržavaju ove zločine nad nama, da postavljamo najteža i najdublja pitanja, ona kojih se toliko plašimo: kakva je to muška seksualnost koja zahteva naše poniženje, koja doslovno buja od ponosa na našu agoniju?

Šta to znači da su opet — i nakon godina feminističke analize i aktivizma — muškarci (gej, levičari, šta god), koji proglašavaju privrženost socijalnoj pravdi, odlučni u svom odbijanju da se suoče sa značenjem i značajem svog entuzijastičnog zalaganja za još jednu ženomrzačku kugu? Šta to znači da su pornografi, konzumenti pornografije i apologete pornografije muškarci sa kojima smo odrasle, muškarci sa kojima razgovaramo, sa kojima živimo, muškarci koji su nam poznati i koje volimo kao prijatelje, očeve, braću i sinove? Kako ćemo, okružene ovim mesom našeg mesa koje nas prezire, braniti vrednost ili svoje živote, uspostaviti svoj autentični integritet i, konačno, postići svoju slobodu?

 

Prevela: Natalija Grujović