Eleonora: Ma znam ja da sam žensko, da sam žena, ali imam muški mozak. Ne znam kako da ti objasnim…

Sanja: Kako to misliš „muški mozak”?

Eleonora: Ma znaš na šta mislim. Ponašam se kao muškarac, imam muška interesovanja, više volim muško društvo…

Sanja: U prevodu, drčnija si u odnosu na devojke iz našeg društva, studiraš mašinstvo gde misle da će roze robotima privući studentkinje, radije bi nedeljom gledala Formulu 1. I možda najbitnije – privlače te devojke.

Eleonora: Da…

Sanja: Činjenica da si, i to samo možda, u pogledu psihologije sličnija prosečnom muškarcu ne znači da bi trebalo da im prisvajaš nešto svoje, čak ni u prolazu. Tvoj mozak je ženski, bez obzira na to što su tvoja interesovanja takva kakva su.

Dok mnoge feministikinje tvrde da je srž neravnopravnosti polova društveno konstruisana hijerarhija između muškaraca i žena, neki od savremenih naučnika, poput kanadskog psihologa Džordana Pitersona, upošljavaju neuronauku kako bi u potpunosti opravdali uočene nejednakosti u zanimanjima, posebno relativni nedostatak žena u nauci, tehnologiji, inženjerstvu i matematici.

Uporedo tom determinizmu, kada želimo stvari koje nisu na „našoj” strani, kada nismo „ženstvene”, kada smo lezbejke ili se uporno osećamo otuđeno od svog tela i drugih žena, neki lekari, psihijatrijski priručnici i propratni dijagnostički materijali koriste neuronauku kako bi poduprli tvrdnju da smo „rođene u pogrešnom telu”, tj. da postoji potreba da ličnim dokumentima, hormonima i operacijama uskladimo „ženski pol pripisan na rođenju” sa „muškim mozgom”.

Tako dolazimo do dva povezana pitanja: „Zašto bi određene bihevioralne razlike između polova bile uzrok društvene nejednakosti?” i „Zašto bi mozak žene koja se ponaša sličnije prosečnom muškarcu bio dokaz da ona ima muški mozak i da je zapravo muškarac u telu žene, a ne dokaz opsega varijacije među ženama, i obrnuto”?

Odgovore možemo naći preispitivanjem neuronauke i patrijarhalnih predrasuda o ženama, posebno lezbejkama.

Britanska psihološkinja, Kordelija Fajn, prozvala je žanr nauke na koju se Piterson i lekari pozivaju „neuroseksizmom”, dok je britanska neuronaučnica Džina Ripon iskoristila termin „neurođubre”. U svojoj knjizi „Orodnjeni mozak” Ripon naglašava da su izmerene prosečne razlike u strukturi između ženskog i muškog mozga, ali gotovo nikad i značajne razlike u funkciji, kao i da je besmisleno tvrditi da neuronauka može da dokaže postojanje „ženskog mozga u muškom telu”.

Uz dozu sarkazma, Ripon ističe da se jedan od najčešće zabeleženih ishoda neuronaučnih studija tiče dečijih igara, pri čemu su devojčice sa kongenitalnom adrenalnom hiperplazijom, jednim od poremećaja polne diferencijacije, češće opisane kao „muškobanjaste”, uz pretpostavku da je to direktna posledica „maskulinizacije mozga u materici”.

Kako bi se osigurao naučni kredibilitet, u takvim studijama koristi se „Indeks za muškobanjaste devojčice” koji uključuje stavke poput „divlje”, devojčice koja „preferira šorts ili farmerke” i učestvuje u „tradicionalno muškim sportovima poput fudbala i košarke”.

Pored toga što iza navedenih stavki stoji prilično čvrsta pretpostavka o odgovarajućem ponašanju za devojčice, ovaj „Indeks” je savršen primer naučne i metodološke nerigoroznosti i neobjektivnosti; jednim je delom razvijen proučavanjem ponašanja žena koje su u detinjstvu sebe smatrale dečacima, a drugim delom ispitivanjem ljudi šta smatraju tipično dečačkim ponašanjem.

Vekovima pre Pitersona, Ripon i moderne neuronauke, francuski filozof i sveštenik Fransoa Pulen de la Bar je, kao rezultat učešća u debatama ranog prosvetiteljstva, zapisao u svojoj studiji „Za ravnopravnost polova” da „um nema pol”.

I pre i posle njega mnogi su nastavili da tvrde suprotno, često kako bi dokazali naše navodno inferiorne kognitivne sposobnosti i opravdali nejednakost ili pak, kako bi pokušali da objasne „perverznost” i „nemoralnost” ženske homoseksualnosti.

Među takvim ranim „naučnim” objašnjenjima lezbejstva, engleski seksolog Hevlok Elis napisao je u svojoj studiji „Seksualna inverzija” da „čak i kada to nije očigledno, postoje razne instinktivne gestikulacije i osobine koje poznanicama mogu sugerisati da je takva osoba [lezbejka]‚ trebalo da bude muškarac”.

Još je Helen Tompson Vuli, američka psihološkinja i pionirka u proučavanju neuroanatomskih i bihevioralnih polnih razlika s početka 20. veka, rezimirala probleme ovakvih studija napisavši da se u njima najbolje vidi „logika stradala u cilju podržavanja predrasuda”. Na primer, danas znamo za funkcionalne razlike koje se tiču veoma specifičnih kognitivnih sposobnosti, poput mentalne rotacije trodimenzionalnih objekata i verbalne fluidnosti.

Međutim, metaanaliza razlika u strukturi između mozgova žena i muškaraca nam ne ukazuje na to kako se one tačno preslikavaju na razlike u ponašanju i društvenom položaju. Sve u svemu, čini se da je jedan od problema koji prožima neuronaučne studije motivacija samih naučnika – razumevanje porekla neuroanatomskih i bihevioralnih polnih razlika nije vođeno željom za istinom i željom da se zaista spoznaju interesovanja različitih žena i poboljšaju ženski životi, već da se opravda ustrojavanje žena u tesne kutije roda, bilo zakonima ili hirurškim nožem. Ima li onda nečeg korisnog u zagonetki neuroanatomskog pola?

Kevin Mičel sa Triniti koledža u Dablinu ukazuje na korisnost povlačenja analogije između ženskih i muških mozgova i ženskih i muških lica. On piše: „Muška i ženska lica razlikuju se po širokom spektru parametara – veličini vilice, istaknutosti grebena na čelu, punoći usana, veličini mosta na nosu i drugim. Ni za jedan od ovih parametara ne postoji muški oblik i ženski oblik – postoji distribucija, koja je kod muškaraca pomerena na jednu stranu, a kod žena na drugu. Nijedan od ovih markera sam po sebi ne pruža sredstva za preciznu klasifikaciju lica kao muških ili ženskih. Ali uzimanje svih njih zajedno svakako jeste. Dakle, ‚muška’ lica i ‚ženska’ lica su stvarni koncepti, iako razlike u specifičnim parametrima između njih nisu dimorfne”.

Stoga, istina je da je ženski mozak, tj. mozak u telu žene, u proseku manji od muškog, ali ta razlika nije dimorfna, kao što je razlika u genitalijama, tj. reproduktivnom sistemu.

Ipak, i bez neuronaučnih studija koje (p)održavaju patrijarhalne predrasude, one su toliko duboko usađene u kulturu da mnogi od nas ne razmišljajući pogrdno nazivamo devojčice koje više teže tradicionalno muškim igrama „muškobanjastim” i nekada tumačimo te težnje kao rane znake homoseksualnosti, istovremeno otuđujući i seksualizujući devojčice.

Možda bismo umesto ustrojavanja žena u tesne kutije roda trebalo da podržimo različitosti u interesovanjima. Jedno je sigurno, za razumevanje sličnosti i različitosti među ženama, i između žena i muškaraca, potrebna nam je sinteza istraživačkih podataka iz genetike, neuronauke, psihologije, sociologije, i sl.

Za sada, feministički je istaći da je ljudska vrsta dimorfna u pogledu reprodukcije i da evolucija nije zaobišla mozak, ali da sama biologija ne određuje društvenu hijerarhiju, kao i da ne postoji naučno obrazloženje za tvrdnju da su neke žene i muškarci rođeni u „pogrešnom telu”.

Za društvenu hijerarhiju i „osećaj nesklada između tela i mozga” su potrebne i patrijarhalne predrasude o ženama, protiv kojih se možemo i moramo boriti.

Savršen primer jedne takve borbe je činjenica da smo skoro širom sveta izborile pravo na obrazovanje, koje nam je bilo uskraćeno zbog navodno inferiorne inteligencije. U odnosu na nekad i sad nismo promenile veličinu mozga ili gustinu sive moždane mase, već društvene norme.

U duhu borbe naših feminističkih pretkinja i obaranja društvenih normi, treba nastaviti s insistiranjem na tome da ne možemo biti rođene sa inferiornim mozgom ili u pogrešnom telu koje treba modifikovati, samo u pogrešnom društvu.