Lepa Radić rođena je 19. decembra 1925. godine u Gašnici kod Bosanske Gradiške, kao drugo dete siromašnog zemljoradnika Svetozara Svete Radića. Imala je godinu dana stariju sestru Daru i mlađeg brata Milana, koji je rođen 1927. godine

Prvi razred Srednje ženske stručne škole Lepa je završila u Bosanskoj Krupi, gde je živela kod strica, a ostala tri razreda u Bosanskoj Gradiški.

U knjizi „Žene heroji” Mila Beoković napisala je biografiju Lepe Radić, sačinjenu od sećanja njenih prijatelja, saboraca, članova porodice i poznanika. Tu je zabeleženo i sećanje profesorke Dragice Radulović na Lepu. Profesorka se seća Lepe kao devojčice koja je bila vesela i duhovita po prirodi, ali i vrlo ozbiljna kad su to okolnosti zahtevale. Imala je i izraženo osećanje za pravičnost.

Ljubav prema knjizi, ali i prema levom pokretu i idejama pravde, jednakosti i bratstva, Lepoj je usadio stric Vladeta, električarski radnik i komunista.

A onda je došla 1941. godina, rat i okupacija Jugoslavije

Odmah nakon Aprilskog bombardovanja i ulaska nemačkih trupa, Lepa je od strica Vladete saznala za pripreme oružanog ustanka pod vođstvom Komunističke partije, te se odmah uključila u rad, pomažući stricu da sakrije oružje prikupljeno od jugoslovenske vojske, koja je pre toga kapitulirala.

Odlazak u partizane

Čim je u julu podignut ustanak na Kozari, u partizane su otišli Lepin otac, stričevi Vladeta i Voja i strina Jovanka. Početkom decembra ustaše su, nakon neuspele ofanzive na kozaračke partizane, upale u Gašnicu i počele da iskaljuju bes na meštanima. Ustaše su znale da su Radići u partizanima, pa su pohvatali sve preostale članove porodice i strpale ih u zatvor u Gradiški. U ćeliji su se našle Lepa, njena sestra Dara, baba Darinka, majka sa sinom Milanom i trogodišnjom Milicom, ćerkom strine Jovanke. U zatvoru su proveli dvadesetak dana. Bili su tučeni i zlostavljani, ali su uz pomoć ilegalnih partizanskih saradnika uspeli da se izbave.

Nakon što su puštene iz zatvora, Lepa i Dara nisu se vraćale kući, već su odmah 23. decembra otišle na Kozaru, pridružile se ostalim Radićima partizanima i stupile u Grbovačku partizansku četu. Sestre su tada imale 16 i 17 godina.

Lepa je pokazivala sklonost ka političkom radu.

U maju je već primljena u Komunističku partiju Jugoslavije, a potom su je poslali u Omarsku. Tamo je bila zadužena za politički rad s omladinom i ženama u selima Gornji i Donji Podgradci.

Na tom poslu pokazao se njen pravi talenat: desetine mladih ljudi odlazili su u partizane nakon Lepinih vatrenih govora o bratstvu i jedinstvu, predstojećoj pobedi nad fašizmom i herojstvu Narodnooslobodilačke borbe.

Njena aktivnost nije se ograničavala na politički sektor. Lepa je često svojom voljom uzimala pušku i puna radosnog nestrpljenja išla s borcima u akcije.

U Podgrmeču je nastavila politički rad, ali je organizovala i seoske omladinske konferencije, naročito u selu Donji Petrovići.

Na tim konferencijama je istupala, govorila omladini o borbi, o potrebi organizovanja u Ujedinjeni savez antifašističke omladine i Antifašistički front žena Jugoslavije, o bratstvu i jedinstvu naših naroda, o herojskoj borbi omladine Kozare protiv neprijatelja u vreme neprijateljske ofanzive, u kojoj je i sama učestvovala. Bila je istrajna i u tome da što veći broj omladinki i omladinaca ubedi da dobrovoljno idu u krajiške i proleterske brigade.

U leto te godine učestvovala je i u formiranju radnih brigada, i sama je žnjela i prenosila snopove žita ne bojeći se smrti.

Lepa je razvila široku delatnost, pešačila je desetine kilometara zabačenim seoskim putevima, pod okriljem noći obilazila poluoslobođena sela, nadomak ustaških i četničkih uporišta, organizovala seoske konferencije, govorila o borbi za slobodu i zločinima fašista.

Kakav je bio uticaj Lepe Radić na seoske devojke, svedočila je jedna od njih, Sava Štrbac: „Kada ona govori, čisto si oduševljen, sve te nešto tera na rad iako do tad ni o čemu pojma nisi imao. Putem smo sve o njoj pričali i uzdisali: ‘Da mi je dočekati da govorim onako kao Lepa!’”

Lepa je bila zadužena da vodi grupu od 150 ljudi, uglavnom staraca, žena i dece. Osmog februara predveče Lepinu grupu opkolili su Nemci, ustaše i četnici iz 369. divizije, poznate i pod imenom Vražja divizija, iznad sela Praštali.

Lepa je bila jedina naoružana u begu, pa su joj ljudi dovikivali da skine uniformu i baci pušku, a ona ih je pozivala da se bore golim rukama, jer je bolje poginuti nego neprijatelju pasti u ruke. Ispucala je na Nemce svu municiju, a kad je ostala bez metaka, uhvatila se u koštac s Nemcima, udarala ih kundakom, boreći se prsa u prsa sve dok je nisu savladali. Dok su je zajedno sa hiljadama uhvaćenih izbeglica sprovodili put Bosanske Krupe, Lepa se opirala i pokušavala da zaštiti narod.

„Ubijte mene, narod nije kriv”, vikala je.

Osuđena je na smrt vešanjem.

Jedanaestog februara sproveli su je do mesta na kom će biti obešena, između železničke stanice i tunela, gde se nalazila velika grupa izbeglica. Lepa je bila bosa, bez cipela, samo u vunenim čarapama, ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, iscrpljena od mučenja, ali i dalje prkosna i nepokolebljiva, kakva je bila celog svog kratkog života. Još jednom su joj ponudili život ako otkrije partizane i komuniste.

„Ja nisam izdajnik svoga naroda, a oni će se sami otkriti kada budu uništavali zlikovce kao što ste vi, do poslednjeg”, glasio je Lepin odgovor.

Posadili su je na postolje, sanduk za municiju, i stavili joj omču oko vrata. Lepa je pokušala da održi govor okupljenim ljudima, pozvala ih je na borbu i uzvikivala antifašističke parole.

Ostavili su je da visi još četiri-pet dana pre nego što su je skinuli sa vešala.

Istog dana, 11. februara 1943. godine, SS pukovnik August Šmithuber primio je od potčinjenih izveštaj o egzekuciji u kom je, između ostalog, pisalo: „Banditkinja, obješena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat”.

Fašističke ubice su fotografisale Lepu pre i posle vešanja. Te fotografije pronađene su kod jednog poginulog nemačkog vojnika 1945. godine, na Savskoj cesti, prilikom oslobađanja Zagreba.

U knjizi „Žene heroji” navodi se da su fašisti objavili te fotografije, a čitav slučaj prikazali kao nečuveni primer fanatizma bandita, žene-komunistkinje koja je do kraja ostala verna svojim idealima. No, to ostade uzaludna propaganda – fotografija snimljena neposredno pre pogubljenja zauvek je ostala simbol revolucije i borbe za slobodu; ta fotografija, na kojoj jedna devojčica hrabro gleda smrti u lice, kao da joj ne može ništa. Lepa Radić – ime i prezime slobode.

Za narodnog heroja Jugoslavije Lepa Radić proglašena je 20. decembra 1951. godine, „za istaknuti besprimerni heroizam u borbi protiv narodnih neprijatelja”.