Krajem novembra ove godine navršiće se petnaest godina otkako je Dragoljub Božinović ubio svoju bivšu suprugu Nataliju Marković. Natalija Marković — za sve koji su je znali Nataša — bila je medicinska sestra koja je u momentu ubistva radila na prijemnom šalteru Neurohiruškog odeljenja Kliničkog centra Srbije. Nataša je takođe bila koleginica, a u nekom trenutku i najbolja prijateljica moje mame i žena koju nisam imala prilike da upoznam pre nego što je Božinović ubio — jer posledica muškog nasilja nije samo modrica, već i izolacija. 

Kada sam se rodila, moji roditelji se više nisu aktivno družili sa Natašom. Tačno je da mnoga prijateljstva imaju rok trajanja i da nije potreban neki poseban razlog da se ljudi udalje jedni od drugih, ali tačno je i da muško nasilje utiče na sve aspekte ženinog života, pa i na prijateljstva. 

Kada sam tog novembra, sa dvanaest godina, saznala ko je zapravo bila Nataša i da je svi u mojoj porodici znaju sem mene, sećam se da sam naivno pitala roditelje da li su oni znali za Božinovića i da li su nešto uradili povodom njega. 

Zanimalo me je da li je nešto moglo da bude drugačije, ne zato što me je ubistvo intrigiralo — bilo je jasno da je Božinović taj koji je svesno i samostalno uneo pištolj na Klinički i njime usmrtio Natašu — već zato što sam slepo ponavljala ono što sam čula na televiziji ili pročitala u novinama ili čula kod komšija.

Ko je kriv? Zašto nije prijavila? Zašto nisu prijavili?

U „Politici” objavljenoj dan nakon Natašinog ubistva kao povod za njega novinari su nezvanično naveli ljubomoru i istakli da su „zdravstveni radnici nezaštićeni od napada bilo koje vrste”. 

Ali Nataša nije bila nezaštićena po osnovu svog zanimanja, iako je tačno da je Božinović mogao da unese vatreno oružje na Klinički jer nije bilo nikakvog sistema provere. Činjenica da je on, kao osuđeni nasilnik, imao pristup oružju i da Nataši, uprkos pritužbama, nikad nije pružena odgovarajuća zaštita od muškarca koji je više decenija vršio nasilje nad njom, što direktno, što putem njihovog sina, pre svega govori o nezaštićenosti žena u društvu.

Što se tiče navoda o ljubomori i sporu oko stana kao motivima, Anja Jevtović je na protestu protiv femicida sažela pravi razlog zašto muškarci ubijaju žene: „Ubio je zato što ste mu dozvolili”.

Povrh društvene nezaštićenosti, ni izveštavanje o ubistvima žena skoro nikada i nigde nije senzibilisano. Prilozi, članci i komentari ispod vesti o ubistvima žena su vrlo često prikaz ljudskog dna, a svaka vest je dodatni podsetnik da ni ja, ni mi, ni institucije još uvek nismo ni nadomak rešenju, naprotiv.

Da stvar bude još gora, ti isti komentari su nekada puni šaljivih poređenja termina „femicid” sa „pesticidom” ili „insekticidom”. Ta poređenja, osim što vređaju inteligenciju, promašena su i neprimerena jer već postoje relevantni i većini poznati termini „homicid” i „genocid” tj. latinski izrazi za ubistvo čoveka (od strane drugog čoveka) i ubistvo društvene grupe (od strane druge društvene grupe ili grupa). 

Međutim, istina je da samim žrtvama i njihovim najbližima novi zakoni i pravne definicije ne znače mnogo; njihovo uvođenje nema moć da vrati mrtve. Ali ako zaista želimo da sprečimo baš svako ubistvo, moramo da se oslonimo i na društvenu analizu. Ako kažemo da su svi femicidi zapravo izolovani homicidi i da su sva ubistva ženske dece zapravo ubistva dece, rizikujemo da napravimo grešku neprepoznavanja posebnih potreba i ranjivosti žena kao društvene grupe.

I muškarci su žrtve zločina, pa gde je androcid? A da li ste čuli za stopu samoubistva među muškarcima? Vaš cilj je mržnja prema muškarcima, ne biste reagovale da je nasilnik ubio muško dete ili da je žena ubila supruga. Možda ga je [ubaci mizoginu uvredu po izboru] izazivala, provocirala, htela da mu uzme decu? U svetu se dešavaju ekonomske krize, ratovi, prirodne katastrofe, zašto skrećete pažnju? Nije dobro čitati takve vesti. Samo stvarate razdor. Svuda vidite samo neku nepravdu. Opterećene ste.

Nije nimalo prijatno čitati vesti o ubistvima žena, kao ni tražiti njihova imena i prezimena putem novinskih isečaka. Nije mi prijatno ni da pišem ovaj tekst, a sigurno nije prijatno ni čitati ga. U meni se smenjuju tuga i bes. Takođe, te vesti su jasan podsetnik da postoji društvena kontrola žena — da stalno moramo da budemo na oprezu u odnosima sa muškarcima. Granice postoje, i te granice nisu naše. 

Na sve to, kada se govori o fenomenu femicida, tu nema ženskih uzora i srećnih zaključaka. Tema je takva da nas tera da se suočimo sa jednom od mračnih strana čovečanstva — namernim ubistvima žena i strahu od nasilja među ženama — po cenu osećaja još veće bespomoćnosti. 

Tema je toliko strašna da često moja najbolja prijateljica i ja jedna drugoj govorimo da treba da usporimo, da se odmorimo; na kratko se uplašimo da ne preterujemo… sa vestima, zaključcima, reakcijama.

Iako ću gotovo sigurno uvek preispitivati valjanost svojih reakcija, za sada tvrdim da ni Isidora ni ja ne brzamo i ne preterujemo, situacija je već neko vreme alarmantna. Ili, kako je to Jelena Riznić opisala na protestu protiv femicida: „U svakom ratu ima primirja barem na kratko, osim u ratu protiv žena i devojčica.”

Da, čak i devojčice mogu da budu žrtve femicida. Iako devojčice nisu žene u smislu odraslih osoba ženskog pola, one jesu „žene” u smislu pripadnosti ženskom polu; nasilje nad ženama podrazumeva nasilje nad svim osobama ženskog pola, bez obzira na starost. Uz to, devojčice od samog početka, a nekada i pre nego što se rode (npr. ciljani abortusi ženskih fetusa) mogu biti žrtve nasilja po polnoj osnovi. 

Najskoriji zajednički izveštaj o femicidu Kancelarije Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala i Kancelarije UN Women za 2021. godinu među ključnim nalazima ističe posledice tog „rata”. Barem 81 hiljada žena ubijena je od strane muškarca i ta brojka se gotovo ne menja iz godine u godinu.

Ta 81 hiljada ubistava kvalitativno se razlikuje u odnosu na četiri puta viši broj ubistava osoba muškog pola, a osnovna razlika se tiče žrtvinog pola i sfere ubistva — premda su i ubice muškaraca i ubice žena gotovo uvek muškarci, ubistva žena, najčešće nakon kontinuiranog nasilja, počine njihovi partneri ili drugi muški članovi porodice.

Dakle, poenta priče o femicidu je da postoji nešto zajedničko svim ili barem gotovo svim ubistvima žena koje su počinili muškarci. Da, ubistvo žene je ubistvo čoveka, tj. homicid, ali termin femicid, tj. ženski homicid, služi da nam skrene pažnju na ubičin i žrtvin pol, kao i na društveni kontekst u kom muškarci izvrše najekstremniji oblik nasilja nad ženama.

Dodatna poenta je da ne postoji fenomen istorijskog nasilja žena nad muškarcima gde su muškarci (uz decu) žrtve i gde strahuju od seksualnog, fizičkog, psihičkog i ekonomskog nasilja koje vrše žene i koje doprinosi ženskoj dominaciji u privatnoj i javnoj sferi. Niti takvom fenomenu težimo.

Razdor i društvenu nadmoć muškaraca ne stvaraju žene koje imenuju, opisuju i pričaju o različitim oblicima nasilja. Razlike u vrstama homicida, njihovoj učestalosti, težini i društvenim posledicama postoje nezavisno od toga, i pravo pitanje je zašto postoje i šta možemo da učinimo kako bismo sprečili i konačno — iskorenili ubistva. Jer nasilje, ono neće nestati ako mi prestanemo da pišemo, pričamo i čitamo o njemu.

Zato, ako je jedini put kada neko pomene žrtve nasilja koje su muškog pola onda kada žene pričaju isključivo o muškom nasilju nad ženama, to znači da poenta nikada nije ni bila da se uputi konstruktivna kritika i zaista iskoreni nasilje, već da se zloupotrebe žrtve i njihova iskustva u svrhu omalovažavanja i ograničavanja nezavisne ženske borbe.

Ako žene žele i osećaju potrebu da se organizuju odvojeno i za odvojena politička pitanja, treba da to možemo da uradimo bez praznih optužbi za raspirivanje mržnje, navodnog skretanja pažnje sa bitnih političkih dešavanja i „stranih para”. Žene imaju pravo na svoje prioritete i svoja savezništva, čak i onda kada ih drugi smatraju pogrešnima, čak i onda kada su ti drugi takođe neke žene.

Ništa od ovoga ne znači da su žene uvek i svuda nežna, krhka bića nesposobna za greške, zločine i ubistva. Naravno da smo sposobne za ubistva, ali očigledno je da, u proseku, ne činimo ista ubistva kao muškarci. Ne treba praviti hijerarhiju među ubistvima, ali treba uvažiti kako sličnosti, tako i razlike.

Jer, sve što je ljudsko dešava se i u društvu, i samo onda kada budemo imali celovitu sliku o otežavajućim i olakšavajućim okolnostima, uzrocima i vezama između uzroka, znaćemo kako i da se izborimo za svet u kome je „nijedna više” suvišan, a ne idealistički, zahtev. Znaćemo kako izgleda svet u kome smo se izborile da budemo ljudi — sa svim svojim manama i vrlinama — a ne drugorazredna bića.