Femicid — fatalni oblik nasilja nad ženama o kome mediji tragično izveštavaju

Prilikom izveštavanja o počinjenom femicidu važno je ukazati na rizike koji u kontinuumu vršenja nasilja nad ženama povećavaju mogućnost da dođe do smrtnog ishoda — nasilnikova ljubomora, trenutak kada žena donese odluku da ga napusti ili prijavi, kao i činjenica da nasilnik ima pristup oružju.

Odluka žene da napusti nasilnika nije razlog za vršenje nasilja i izvršenje femicida, motiv nasilja i ubistva je mržnja prema ženi, potreba za moći i uspostavljanje kontrole nad ženom.

Nasilje nad ženama i femicid nisu tragični događaji, oni su svesni i proračunati izbori nasilnika.

Korišćenjem senzacionalističkih termina i naslova novinari pokazuju nepoštovanje prema žrtvama muškog nasilja i femicida, kao i nerazumevanje složenosti problema nasilja nad ženama. Mediji treba da budu saveznici u borbi protiv muškog nasilja nad ženama tako što će odgovorno i profesionalno izveštavati o ovom problemu i vršiti svoju edukativnu i preventivnu ulogu.

Izjednačavanje muškog nasilja nad ženama i femicida sa „obračunom” je pogrešno. Nasilje nad ženama je manifestacija neravnopravnog odnosa moći između muškaraca i žena, stoga se nasilje nikad ne može percipirati kao obračun koji uvek uključuje dve ravnopravne strane. Ovo posebno važi u situaciji u kojoj je femicid počinio muškarac kojem profesionalno zanimanje policajca obezbeđuje pristup vatrenom oružju.

Prilikom prenošenja izjava komšija ili drugih ljudi u bliskom okruženju nasilnika, važno je napomenuti da nasilnik može biti svako — muškarci iz različitih socijalnih miljea, različitih profesija, statusa, kao i da se njihov pozitivan odnos sa ljudima iz okruženja ne može koristiti kao dokaz o odnosu prema ženi nad kojom je izvršio nasilje. Korišćenje izjava komšija izvan konteksta, kao što je slučaj u ovom članku, podstiče sumnju u izvršeno nasilje, kao i u nasilnikovu odgovornost.

Žene žrtve muškog nasilja i femicida ne treba nazivati „nesrećnim”, „jadnim” i slično — time novinari oduzimaju žrtvama dostojanstvo.

Uloga medijskog izveštavanja o muškom nasilju treba da bude edukativna i preventivna, što znači da javnost treba informisati o rasprostranjenosti problema muškog nasilja nad ženama, ukazati na rizike, kao i institucije i organizacije koje pružaju podršku žrtvama. Izveštavanje o ovom problemu na adekvatan i odgovoran način može motivisati žene u situaciji nasilja da potraže podršku na svom putu izlaska iz nasilja.

Muško nasilje nad ženama ne sme da bude izjednačeno sa svađom. U svađi, dve strane imaju ravnopravan odnos u kom ne postoji strah od posledica i nasilja.

Kada postoji informacija o tome da nasilje prethodno nije bilo prijavljivano, važno je informisati javnost da je čest slučaj da žrtve nasilja ne prijave muško nasilje zbog straha od nasilnika, reakcije okoline i neadekvatne reakcije institucija.

U ovom slučaju, femicid je počinio policajac čiji je otac, takođe, zaposlen u istoj Policijskoj upravi, stoga treba istaći moguće prepreke u prijavljivanju i procesuiranju slučaja nasilja. Izražavanjem iznenađenja ukoliko nasilje nije prijavljivano, novinari odgovornost za nasilje prebacuju sa nasilnika na žrtvu.

Na kraju, iako nasilje nije bilo ranije prijavljivano, o femicidu uvek treba izveštavati kao o poslednjem i fatalnom vidu muškog nasilja nad ženama.