Žrtve seksualnog nasilja društvu ne duguju ništa. Društvo duguje njima, da ih zaštiti, ohrabri, podrži, da obezboli njihov put ka isceljenju i dobijanju pravde. Ipak, to u praksi često nije tako.

Od „prekratke suknje”, preko „lošeg mesta i vremena”, žrtve seksualnog nasilja bivaju predstavljene kao krivci za tuđu monstruoznost. Ako je bila oskudno odevena, to je sigurno razlog. Ako nije bila oskudno odevena, sigurno je prolazila sama nekom pogrešnom ulicom u neko pogrešno vreme. Ako nije ni izašla iz svog stana, pogrešila je što je otvorila vrata dugogodišnjem prijatelju ili rođaku.

Ako nije bila kod kuće ili u mračnoj ulici, već na radnom mestu, u školi ili prostorijama fakulteta, mora da je tražila neku korist koju je želela da plati „u naturi”. Ako nije ništa ni tražila ni dobila, mora da izmišlja da bi se svetila što je odbijena ili što nije dobila unapređenje. Ako nije u pitanju ništa od navedenog, vrlo verovatno je ona htela odnos sa silovateljem, ali se eto predomislila i rešila da mu uništi život.

I tako, redom, na svaki pomen silovanja, krivicu društvo traži u silovanoj ženi. Silovana žena biva percipirana kao saučesnik u nasilju koje preživljava, a u diskusiji o „razlozima”, koje ne bi smelo biti, nikad se ne polazi od silovatelja koji je jedini, apsolutni krivac u slučaju seksualnog napada.

Deo problema leži u tome što kad pomisli na silovanje, prosečan čovek pomisli na otmicu žene koja hoda mračnom ulicom i odvlačenje te žene u neki memljivi podrum, a sve od strane potpuno nepoznatog monstruma iz mraka. Iako se dešava i u ovom obliku, seksualni napad nije samo to. Zapravo, nasilnici su statistički prilično retko nepoznati monstrumi iz mraka, krvavih očiju koje obasjavaju zabačene jednosmerne uličice.

To su partneri, prijatelji, rođaci, to su nadređeni, profesori, poznate ličnosti. To su neretko i oni kojima se žrtva obratila za pomoć bilo kog tipa. Najčešće su krvave oči monstruma žrtvi već poznate, doduše, u nekom skroz drugom obliku, možda kao mile i nežne, pune razumevanja i utehe, prijateljske i tople, ni nalik na oči zveri koja vreba.

Osim toga, često ćete čuti kako se seksualni napad „računa” samo ako dođe do fizičkog okršaja žrtve i nasilnika. Ne znam kako komentatori zamišljaju sudar snaga jednog dvometraša razvijene muskulature po muškom tipu i preplašene žene koja je u proseku dosta fizički slabija (opet, uslovljeno fiziološkim razlikama između žene i muškarca).

Uz to, žrtve često strahuju za život, bilo da se radi o pretnji oružjem, verbalnoj pretnji ili prosto o strahu da će im nasilnik oduzeti život nakon napada. Najveći broj žrtava se zaledi i disocira u tim trenucima, što je, baš kao i aktivni pokušaj odbrane, potpuno prirodna reakcija na opasnost koja preti.

Napad se, gde god i pod kojim god okolnostima, dogodio. Za napadača, posao je obavljen, potreba za poniženjem i nanošenjem bola drugoj osobi je zadovoljena. Za žrtvu, počinje novo poglavlje života. Fizički bol je tu, i proći će, mišići će se opustiti, mlečna kiselina nakupljena tokom napora da silovatelj bude odgurnut razgradiće se. Modrice će proći kroz sve boje duginog spektra i nestati sa kože.

Krvarenje će prestati, bilo samo od sebe, bilo nakon intervencije lekara. Ali, nije seksualni napad samo napad na telo. Telo je samo kutija u kojoj se nalazi unutrašnji svet žrtve, pravi cilj, crvena krpa za monstruoznog bika koji počiva u silovateljima. Žena koja je preživela seksualni napad oseća se prljavom nakon što se napad desi. Nekada ćete čuti da su satima i raznim sredstvima za pranje sanitarija i čak varikinom trljale kožu.

Uslovljena društvenom konstrukcijom o silovanju, ona počinje da veruje da je izazvala napad, da je sama kriva što je do njega došlo ili što nije mogla da se odbrani. Strahuje da ikome kaže šta se dogodilo, znajući da će možda naići baš na potvrdu svoje nepostojeće krivice. Neke žene će se obratiti nadležnima, neke će dobiti pravdu, a većina mesto u fioci nekog prljavog stola u nekoj otužnoj prostoriji ili čak ni to.

Šta dalje? Preživela će možda potražiti podršku od onih kojima veruje, možda će je i dobiti. Ali jedno je sigurno: kako god bude odabrala da korača na putu isceljenja – vrlo verovatno se neće uklopiti u koncept Savršene žrtve, one koja nije kriva i koja odgovara društvu.

Ako postavite pitanje, čućete različite verzije vizije o Savršenoj žrtvi. Još češće, čućete ih u sirovom obliku ako neka Preživela progovori o svom paklu i isceljenju. Ona ne sme da se smeje, ne sme da uživa u radostima života rezervisanim za „neobeležene”. Njeno je da sagne glavu i prihvati svoju sudbinu, eventualno da sedi u nekoj manastirskoj ćeliji i da okaje greh koji nije njen. Ona ne sme da otkrije rame, niti da na društvene mreže postavi fotografiju na kojoj je nasmejana.

Ona ne sme naći partnera, ne sme uživati u seksu. Ne bi smela ni da izlazi iz stana, a poželjno bi bilo i da se stidi toga što je preživela. Nije sačuvala „čast”, nije platila spas svojim životom. Nikada ne sme glasno reći ime monstruma. Opet, ne sme se ponašati ni kao da je tog dana ili noći umrlo sve u njoj, u tom slučaju preteruje, ma neka se sabere – bilo pa prošlo.

Zapravo, sve ona to sme, ali onda više nije deo iskrivljene, idealne vizije o žrtvama seksualnog napada. Istina je da šta god žena koja je preživela nasilje uradi ili ne uradi, nikada neće biti Savršena žrtva, ona koja nije kriva i koja zaslužuje pravdu, podršku i pomoć.

Na svakom od nivoa tog nasilja, apologete silovatelja naći će njenu krivicu: oblačenje, ponašanje, vreme i mesto boravka neposredno pre napada, ponašanje pre i u toku, ali i nakon napada. Ako prijavi napad – to je uradila da napakosti jednom pre svega poštenom i uglednom čoveku, verovatno će se kroz priču provući statistički zanemarljiv broj lažnih prijava. Ako ne prijavi napad – istinitost njenog iskaza dovodiće se u pitanje baš zbog toga što to nije uradila.

To da društvo ogrezlo u kulturi silovanja prepoznaje i stvara Savršenu žrtvu kao pojam, ali i da je taj pojam nedokučiv ženama koje su preživele, moglo se videti na primerima Marije Lukić, Danijele Štajnfeld, Milene Radulović i ostalih žena i devojčica koje su prijavile Miroslava Aleksića, hrabrih petničarki, ali i svih drugih žena koje su javno govorile o preživljenom nasilju.

O njima su počele da kruže priče u kojima su predstavljene kao lažovi koji žele da napakoste uglednoj gospodi, u cilju pribavljanja novčane koristi, napretka karijere ili popularnosti, a ako bi komentatori i poverovali da se nasilje desilo, preživele žene su nositeljke krivice – sigurno su napad same izazvale.

Savršena žrtva, za koju čak ni oni koji je pominju ne znaju šta je tačno, tu je da iskoči iz sanduka kad god preživele žene progovore da bi se obezvredila svedočenja preživelih žena i da bi one bile ponižene.

U stvarnosti – niti jedna silovana žena nije kriva, niti uživa u statusu žrtve. Seksualni napad sa sobom nosi pakao koji treba preživeti i na tom putu je veoma važna podrška društva. Silovana žena društvu ne duguje ništa, ali to društvo duguje njoj da ne bude sama na izuzetno bolnom putu prevazilaženja traume koja ostaje nakon napada. Žena ne mora da se uklopi u neke imaginarne rigorozne kriterijume apologeta seksualnog nasilja da bi se njena priča čula.

Ona ne mora da se bori za pravo da ne bude smatrana krivom. Moramo se boriti protiv stvaralaca i čuvara koncepta Savršene žrtve kako bismo zaštitile i pomogle preživelim ženama. Zato je krupan deo feminističke borbe usmeren na borbu protiv kulture silovanja, čije postojanje je često u javnosti dovedeno u pitanje, a najviše zbog toga što je, baš kao i njeni produkti, tema koju prate strah, stigma i sram, ali i činjenica da nije prijatno znati da se dešava.

Da nema kulture silovanja, ne bismo morali govoriti ni o nepostojećoj, a u javnosti sveprisutnoj krivici žrtve, ni o Savršenoj žrtvi. Takođe, seksualni napad ne bi bio tema u humorističkim radio emisijama, niti bi bio materijal za viceve. Ne, u odsustvu kulture silovanja, ne bi bilo prostora za njegovu relativizaciju, niti za raspeće Preživelih, koje bi mogle dobiti podršku i pomoć.

Na kraju, samo seksualno nasilje bi bilo oštro osuđivano, kako pravno tako i društveno, pa „Niste same i niste krive” ne bi bila samo fraza koju ćemo im ponavljati dok ih osudama kamenuju apologete silovatelja.

E, to dugujemo kao društvo svim Preživelima, onima koje nikome ne duguju ništa.