„Za muškarce iz Srbije i dame iz…”

Bračno posredovanje postoji kao posledica globalizacije, a argumenti „mešanja kultura” i visokog broja neženja zloupotrebljavaju se kako bi se fokus pomerio sa klasne, etničke i starosne strukture žena na multikulturalizam, padajuću stopu sklopljenih brakova i nataliteta i prazna domaćinstva.

U klasičnom primeru agencije za bračno posredovanje, kako objašnjava Kej Kek (Kaye Quek) u svojoj knjizi „Marriage Trafficking: Women in Forced Wedlock” (2018), muškarci plate agenciji da bi stupili u kontakt sa ženama koje su odabrali kao potencijalne neveste putem onlajn kataloga.

Na sajtovima agencija, baš onakvim kakve posluju i u Srbiji, članovi imaju pristup ličnim i kontakt podacima o ženama kao i njihovim fotografijama. Nekada agencije zahtevaju da muškarci popune upitnike.

Za novčanu naknadu, oni mogu da učestvuju u „turističkoj poseti” koja im omogućava da upoznaju nekoliko desetina potencijalnih nevesti. Kada muškarac odabere nevestu i dobije njenu saglasnost za brak, on plati nekoliko hiljada evra agenciji za tu uslugu. Nakon toga, agencija najčešće preuzima odgovornost nabavljanja potrebne dokumentacije za ženino preseljenje.

Na sajtu Agencije za privredne registre registrovan je veliki broj agencija koje posluju pod šifrom 96.09 — Ostale nepomenute lične uslužne delatnosti, organizovanje pratnji, zakazivanje sastanaka, usluge bračnog posredovanja.

Primeri izjava vlasnika i klijenata nekih od agencija:

Julija je Svetislavljeva „treća sreća”, a kako priznaje, nije ga puno ni koštala. „Znao sam koja je cena agencije, ali vlasnica Natalija je divna, ne bih da govorim o konkretnoj ceni, ali sam dobio značajan popust. Ne znam zašto, ali
pretpostavljam da je videla da sam skroman i pošten čovek. Zato i ja šaljem momke za ženidbu u njenu agenciju”.

Po obavljenom poslu agencija u Tirani naplaćuje 3.000 evra, kaže nam. Na upoznavanje odlazi i posrednik iz agencije, što je najčešće osoba koja govori oba jezika. Kako nam je rekao u Srbiji je, statistički gledano, najviše Albanki udato u kraju oko Ljubovije, Bajine Bašte, Niša, Aleksinca… U Kraljevu isto ima mnogo Albanki koje su se udale – dodaje.

Komunikacija ide onlajn uz moju pomoć. Ukoliko procenimo da sve ide u dobrom pravcu, klijent poziva devojku da dođe u Srbiju. Nakon susreta uživo, klijent i devojka odlučuju da li će stupiti u brak ili ne. U većini slučajeva dolazi do braka, ali naravno, bilo je slučajeva da se klijent i devojka ne dogovore u vezi braka. To je isključivo njihova lična odluka i stvar njihovih afiniteta, kaže naša sagovornica.

Ako želite ženu koja je prirodna, krotka, voljna da zasuče rukave i bavi se „seoskim poslovima”, možda je Albanka najbolji izbor za vas. Tako bar objašnjavaju mladići iz Srbije koji su preko agencija za posredovanje i sklapanje brakova upoznali svoje lepše polovine. A kako su objasnili, ove devojke i žene žele da se udaju baš za Srbe. Istina, za na ovaj način ugovoren brak potrebno je da plate i do 3.000 evra. Kako je došlo do toga da su ovi brakovi sve češći u Srbiji.

U međunarodnom pravu brak, kao privatni običaj, još uvek nije prepoznat kao potencijalni element trgovine ženama. Kako je navedeno i u Članu 3 Protokola za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, shvatanje moderne trgovine ljudima ograničeno je na trgovinu ljudima u svrhu seksualne i radne eksploatacije, tj. javnih manifestacija eksploatacije i zlostavljanja. Međutim, kako bismo obuhvatili sve prakse kršenja ženskih prava, možda je neophodno jasnije podvesti i privatne običaje kao što je brak pod definiciju trgovine ljudima.

U korak sa feminističkom kritikom braka kao društvene institucije, Kek piše da trgovina ljudima u svrhu sklapanja braka u praksi obuhvata seksualnu, radnu i reproduktivnu eksploataciju žena. Pored toga što je u pitanju individualizovaniji, privatni i nekomercijalni oblik moderne trgovine ljudima, trgovina ljudima u svrhu sklapanja braka potencijalno je štetnija upravo zbog kombinacije zloupotreba.

Posebno važno pri prepoznavanju uloge nekih oblika braka u trgovini ljudima je i razbijanje pretpostavke da je brak neutralna institucija kada je u pitanju kršenje ženskih prava.

Što se tiče ranijih feminističkih kritika braka i njegove uloge u kršenju ženskih prava, ona je najočiglednija u njegovom „tradicionalnom” obliku. U njemu, žene su bračnim ugovorom postajale vlasništvo svojih muževa. Iako je u mnogim državama situacija danas znatno bolja, brak je daleko od „neutralne” institucije.

Takođe je važno napomenuti da kritikovati instituciju braka i preispitivati ulogu braka u trgovini ljudima ne znači da su žene u brakovima sklopljenim posredovanjem potpuno obespravljene, niti da svaka žena doživljava brak na takav način. Institucionalna analiza ne znači da žene moraju da imaju identična iskustva.

Međutim, način na koji posluju agencije za bračno posredovanje, šta obećavaju, kome i za koji novac, dovodi u pitanje kako jedna takva praksa stavlja prohteve muškarca, domaćinstva i potomstva iznad potrebe žene na dostojanstven život, i to žene koja je gotovo uvek u izrazito ranjivom položaju usled siromaštva.

Naposletku, da li su u pitanju samo agencije za provodadžisanje? I da li brak i žena treba da imaju cenu?

A možda najbitnije pitanje je ono za državu — ako već postoji bračno posredovanje kao lična uslužna delatnost u Srbiji, ako znamo da većina žena koje dođu iz inostranstva što ih čini posebno izolovanima i ranjivima, i ako znamo iz primera drugih država da sve ovo zajedno dovodi do povećanog rizika od nasilja, šta država čini kako bi ga sprečila?