Odgovor na članak Adriane Zaharijević objavljen 19. marta 2021. godine na Peščaniku.

Pozdravljamo napore Adriane Zaharijević da analizira sporne tačke nastavnog programa u Srbiji, kao i apel za uključivanje seksualnog obrazovanja u nastavni program. Međutim, autorka u svom tekstu svodi složenu tematiku na pojednostavljen sukob dva tabora: na one koji tvrde da postoje više od dva pola i na one koje opisuje kao protivnike američko-briselske ideologije. U odgovoru koji sledi, Ženska solidarnost će kritikovati teze i zaključke Adriane Zaharijević, analizirati spornu lekciju u udžbeniku biologije za 8. razred izdavačke kuće Klett i objasniti zašto se ovaj “skandal” tiče žena i feministkinja uopšte.

Autori udžbenika pokušavaju da redefinišu pojam pola. Čini se da Zaharijević podržava njihovu redefiniciju. Međutim, dok autori udžbenika pišu o ženskom i muškom polu (str. 108), Zaharijević dolazi do zaključka da je “u domenu biologije da kaže i to da postoji više od dva pola”. Iako autorka ne kaže koja je njena operativna definicija pola niti koliko polova postoji, ona kao dokaz svojoj tvrdnji navodi: “oduvek je bilo [interseks] novorođenčadi”. Reći ćemo odmah, a kasnije objasniti, termin “interseks” se danas smatra arhaičnim i nepreciznim.

Baš zbog toga što, kako Zaharijević kaže, deca “imaju neku predstavu o seksualnim odnosima […] i o sopstvenim seksualnim sklonostima” bitno je da udžbenici biologije definišu biološke pojmove na precizan i lako razumljiv način. Smatramo da autori udžbenika to ne uspevaju, izuzev u slučaju seksualne orijentacije (str. 109). U nastavku, autorka tačno tvrdi da će “neka deca osećati da je sve u njima zamršeno…”. Između ostalog, uloga obrazovnog sistema je da takvu decu podseti da je društvo to koje omalovažava njihove seksualne sklonosti. Obrazovni sistem ne sme nuditi netačne odgovore, poput medicinske tranzicije, na osećanja zamršenosti i otuđenosti.

Odgovor je u kolektivnom suprotstavljanju sistemu koji iskorišćava kako decu tako i odrasle slanjem poruka da su naša interesovanja i seksualna orijentacija pogrešne i štetne po društvo.

Slažemo se sa autorkom kada kaže da “muškarac i žena nisu svodivi na penis i vaginu”. Naglašavamo da biologija, kao nauka o životu, ne svodi čoveka niti bilo koju drugu životinju na polne organe, već opisuje oblike, funkciju, rast, poreklo, razvoj, rasprostranjenost i međusobnu evolutivnu povezanost sveukupnog živog sveta.

U nastavku teksta iznosimo kritičku analizu spornog sadržaja udžbenika (str. 108-110, 257).

1. Evolutivno-razvojna biologija, kao nauka o razvojnim procesima različitih organizama i njihovoj evoluciji, ne bavi se rodnim niti takozvanim polnim identitetom. Kada se bavi polom, objašnjava njegovu reproduktivnu ulogu. Iako je tačno da se hromozomi, hormoni i reproduktivni organi tiču pola, oni nisu isto što i pol. Pol može biti ženski ili muški i definiše ga kvalitativna razlika između dve polne ćelije – jajne ćelije i spermatozoida. Bez obzira na to da li je osoba polno nezrela, sterilna ili je njen reproduktivni period završen, ona pripada isključivo jednom od dva pola. Mi smatramo da sadržaj bilo kog udžbenika biologije mora biti u skladu s njenom evolutivno-razvojnom granom.

2. Osobe sa poremećajima polne diferencijacije, koje autori pogrešno nazivaju “interseksualni ljudi” (str. 108), uvek su ženskog ili muškog pola. Termin “interseks” navodi na netačan zaključak da postoje osobe koje nisu ni žene ni muškarci, to jest ni devojčice ni dečaci. Umesto njega, termin “poremećaji polne diferencijacije” se već deceniju i po preporučuje i koristi. Ne postoji treći pol niti beskonačan broj polova sa nasumičnim karakteristikama. Postoje samo dva plana razvića. U odnosu na ta dva plana, u 0,018% novorođenčadi se mogu pojaviti odstupanja. Ova odstupanja nisu nov plan razvića i ne osporavaju binarni model pola. Naprotiv, poremećaji polne diferencijacije produbljuju naše shvatanje binarnosti modela. Po rečima žene sa jednim od ovih poremećaja “mi smo različito normalni”.

3. U delu lekcije o Kaster Semenji (Zanimljivost, str. 108), potrebno je pojasniti da joj Međunarodna asocijacija atletskih federacija nije sasvim zabranila takmičenje u ženskoj kategoriji već samo u određenim atletskim disciplinama. Ako Semenja, koja ima izrazito složen poremećaj polne diferencijacije, spusti svoj nivo testosterona u granice dozvoljene za žensku kategoriju, ona će imati pravo da se takmiči u disciplinama u kojima joj je sada zabranjeno učešće. Imajući u vidu da je njen slučaj složen, a preciznost neophodna, smatramo da bi bilo korisno da autori konsultuju zakonske odredbe, dva zvanična izveštaja (ovde i ovde) i istorijat trenutnih pravila vezanih za elitni ženski sport kao i da s više pažnje pišu o Semenjinom poremećaj polne diferencijacije. Smatramo da bi predlog autora u poslednjoj rečenici doveo, a u nekim sportovima već i dovodi, do kršenja prava žena na takmičenje u isključivo ženskoj kategoriji koja se razlikuje i od muške i od mešovite kategorije. Ženski sport ne bi trebalo da se temelji na rodnom identitetu.

4. Termini kao što su rod i rodni identitet (Pojmovnik, str. 257) su neprimereni za udžbenik biologije. Rod, kada se ne koristi kao eufemizam za pol, može se ticati obrazaca ponašanja, izgleda dva pola, te njihovih društvenih uloga. Rod i rodni identitet su isključivo društveni konstrukti i, kao takvi, spadaju u domen društvenih nauka.

5. Tvrdnja autora udžbenika da je pol “upisan na rođenju” (str. 108) ne odslikava celokupnu sliku procesa utvrđivanja pola deteta. Pri rođenju, a danas često i pre rođenja, pol deteta možemo utvrditi na osnovu spoljašnjih polnih organa. Iako spoljašnji polni organi nisu isto što i pol, oni predstavljaju manifestni ishod razvoja pola i kao takvi su prihvatljiva odrednica koja je tačna i nesumnjiva u oko 99,982% novorođenčadi. Ustanovljavanje pola kod osoba sa poremećajima polne diferencijacije podrazumeva utvrđivanje kariotipa, analizu hormona, gonadalnog tkiva, kao i spoljašnjih i unutrašnjih polnih organa. Pol nije prosto “upisan na rođenju”. On se tada neporecivo utvrđuje i, bez obzira na kasnije medicinske zahvate, nemoguće ga je promeniti. Tvrdnja autora da je “biološki pol” moguće promeniti u “svoj identifikovani pol” (str. 108) nije tvrdnja zasnovana na znanjima biologije.

6. Primer virdžina, koji je naveden pod zanimljivosti na 109. strani udžbenika, tera nas da se zapitamo šta autori udžbenika podrazumevaju pod tim da se Stana Cerović “oblačila kao muškarac” i da su je porodica i celokupno okruženje “tretirali kao muškarca”. Smatramo da bi diskusija o rigidnosti rodnih uloga na Balkanu bila adekvatnija da su autori pomenulii hijerarhiju moći između muškaraca i žena, koja je, između ostalog, primoravala devojčice i žene poput Stane da usvoje tradicionalno “mušku rodnu ulogu”. Ili, kako Srđan Karanović primećuje, hijerarhija koja je devojčicama i ženama dozvoljavala da postanu “muškarci u pogledu društvene moći”. Umesto kao pozitivan primer rodnog identiteta, očekivale bismo da se primer Stane Cerović analizira kao negativna posledica do krajnosti dovedenih, društveno nametnutih rodnih uloga.

Za kraj, potrebno je istaći da ugnjetavanje žena nije neizbežno i da se ne dešava zato što je naš pol biološki inferioran ili ‘slabiji’. Po rečima francuske književnice Simon de Bovoar: “Žena je čovek sa određenom fiziologijom, ali je ta fiziologija ni na koji način ne čini inferiornom, niti opravdava njeno ugnjetavanje”