Ursula Le Gvin

Belo magare

Zmije su živele u starom kamenom mestu, ali trava je rasla tako zelena i sočna da je tamo dovodila koze svaki dan. „Koze izgledaju debelo,“ rekla je Nana. „Gde ih napasaš, Sita?“ I kad je Sita rekla, „u Starom Kamenom Mestu, u šumi,“ Nana je rekla, „to je dug put za njih,“ i ujak Hira je rekao, „pazi na zmije na tom mestu,“ ali oni su samo mislili o kozama, a ne o njoj, tako da ih ona nije pitala, na kraju, o belom magaretu.

 

Prvi put je videla magare dok je stavljala cveće na crveni kamen pod svetom smokvom na obodu šume. Volela je taj kamen. To je bila Boginja, veoma drevna, okrugla, postavljena da sedi udobno među korenjem drveća. Svako ko bi prošao tuda ostavio bi Boginji cveće ili prosuo malo vode na nju, i svakog proleća njena crvena boja bila bi obnavljana. Sita je davala Boginji cvet rododendrona kada se prenula, pomislivši da je jedna od koza zalutala u šumu; ali to nije bila koza. Bila je to bela životinja koja je privukla njenu pažnju, životinja belja od volova bramina. Sita ju je pratila da bi videla šta je to.

Kada je videla ljupko zaokruženu zadnjicu i rep kao konopac sa kićankom, znala je da je to magare; ali tako prelepo magare! I čije? Tri magareta su živela u selu, i Čandra Boze je imao dva, i sva su bila siva, koščata, tužna, namučena stvorenja. Ovo je bilo visoko, tanko, nežno magare, predivno magare. Nije moglo da pripada Čandri Bozeu, niti bilo kome u selu, ili bilo kome u drugom selu. Nije imalo remen ni uzde. Moralo je biti divlje; moralo je živeti usamljeno, u šumi.

 

I baš kao što se nadala, kada je dovela koze tako što je zviždukala pametnoj Kali, i pratila magare putem kojim je otišlo u šumu, prvo je tu bila staza, a zatim su došli do mesta gde su bili stari kamenovi, blokovi kamenja veliki kao kuća, svi dopola ukopani i obrasli travom i tunbergijom; i tamo je belo magare stajalo gledajući je iz mraka pod drvećem.

 

Pomislila je tada da je magare bog, zato što je imalo treće oko posred čela kao Šiva. Ali kada se okrenulo, videla je da to nije oko, već rog – ne zakrivljen kao kravlji ili kozji, ili trnovit kao jelenji – samo jedan rog, među očima, poput Šivinog oka. To je morao biti kralj magaradi; i u slučaju da jeste, ona je ubrala žuti cvet sa grane tunbergije i ponudila mu ga, istežući svoj otvoreni dlan.

 

Belo magare je stajalo neko vreme, posmatrajući nju, i koze, i cvet; tada je polako počelo da joj prilazi, između velikog kamenja. Imalo je rascepljena kopita, kao koze, i hodalo je još otmenije nego one. Prihvatilo je cvet. Nos mu je bio roze-beo, i veoma mek dok je njuškalo Sitin dlan. Brzo je ubrala još jedan cvet, i magare ga je prihvatilo. Ali kada je htela da ga pomazi iza kratkog, belog, uvijenog roga i belih, plahih ušiju, udaljilo se, posmatrajući je iskosa svojim dugim tamnim očima.

 

Sita se malo plašila magareta, i pomislila je da se ono malo plaši nje, pa je zato sela na jedan od poluukopanih kamenova i pretvarala se da gleda koze, koje su sve bile zauzete ispašom na najboljoj travi koju su videle mesecima. Sada je magare opet prišlo, i, stojeći pored Site, odmaralo svoju bradu sa kovrdžavom grivom na njenom krilu. Dah iz njegovih nozdrva pomerao je tanke staklene grivne na njenom zglobu. Polako i veoma nežno milovala je koren belih, plahih ušiju, finu, oštru dlaku pri korenu roga, svilenkastu njušku; i magare je stajalo pored nje, dišući dugim, toplim dahom.

Od tada, svakog dana dovodila je koze tamo, oprezno hodajući zbog zmija; i koze su se ugojile; i njen drug magare dolazilo je svaki dan, i primalo njene ponude, i pravilo joj društvo.

 

„Jedan vo i sto rupija u novcu,“ rekao je ujak Hira. „Luda si ako misliš da možemo da je udamo za manje.“

 

„Moti Lal je lenj čovek,“ rekla je Nana. „Lenj i prljav.“

 

„Zato i traži ženu koja će da radi i čisti za njega! I uzeće je za samo jednog vola i sto rupija u novcu!“

 

„Možda će se on srediti kada se oženi,“ rekla je Nana.

 

I tako su Situ verili za Motija Lala iz drugog sela, koji ju je video dok je jedne večeri terala koze kući. Ona je videla da ju je posmatrao preko puta, ali nikada nije gledala u njega. Nije želela da gleda u njega.

 

„Ovo je poslednji dan,“ rekla je belom magaretu, dok su koze čupkale travu oko velikih, izrezbarenih, oborenih kamenova, i dok je šuma stajala oko njih u svoj svojoj harmoničnoj tišini. „Sutra ću poći sa Uminim mlađim bratom da mu pokažem put do ovde. Sada će on biti seoski kozar. Prekosutra je moje venčanje.“

 

Belo magare je stajalo mirno; njegova kovrdžava, svilenkasta brada bila je oslonjena na njenu ruku.

 

„Nana će mi dati svoju zlatnu narukvicu,“ Sita je rekla magaretu. „Moći ću da nosim crveni sari, i henu na stopalima i šakama.“

 

Magare je mirno stajalo, slušajući.

 

„Biće slatkog pirinča na svadbi,“ rekla je Sita; zatim je zaplakala.

 

„Zbogom, belo magare,“ rekla je. Belo magare ju je pogledalo iskosa, i polako, ne osvrćući se, udaljilo se i nestalo u tami ispod drveća.

 

 

Prevela: LasUsurpadoras

Izvor: https://xenoflesh.files.wordpress.com/2017/03/guin-ursula-k-le-the-compass-rose_-short-stories.pdf