Andreana Družina (ilegalno ime: Olga) rođena je 26. januara 1920. u okolini Trsta. Kada je imala deset godina, a zbog antifašističkih stavova svojih roditelja, zajedno sa celom porodicom emigrirala je u Jugoslaviju – prvo u Ljubljanu, a zatim, 1936. godine, u Zagreb, gde je završila krojački zanat i radila u krojačnici svog oca. Ta krojačnica je služila kao paravan za sastanke komunista, a ona je čuvala stražu. Kada je počela fašistička okupacija, ona se priključila komunističkoj omladinskoj grupi sa kojom je delila letke protiv ustaša i okupatora, prikupljala oružje i novac za komuniste, a pomagala je i Jevrejima. Kada je otkrivena, pobegla je u Ljubljanu, a ustaše su kasnije obesile njenog oca.

Andreana je 1942. godine postala članica SKOJ-a i sarađivala je sa Osvobodilnom frontom Slovenije. U to vreme završila je kurs za bolničarke i učestvovala u akcijama po Ljubljani, a na leto 1942. godine morala je da napusti grad. Tada se pridružuje partizanima, i to Prvoj četi Prvog bataljona Dolomitskog odreda i postaje pomoćnica mitraljesca. Učestvovala je u nekoliko borbi, a prvi put je ranjena u julu 1942. godine u borbi pod Toškim čelom, odakle je poslata u bolnicu na Babni gori. Tamo se, iako je i sama bila ranjena, brinula o drugim ranjenicima sve dok se nije vratila u svoj odred.

U septembru 1942. godine u napadu na italijanske jedinice ponovo je ranjena, ovaj put teško, u grlo i obe noge. Međutim, već se krajem narednog meseca vraća u svoj odred, koji je tada bio u sastavu sa Drugom slovenačkom udarnom brigadom „Ljubo Šercer”, u kojoj postaje politički delegat Prve čete Trećeg bataljona, a zatim pomoćnica političkog komesara Četvrtog bataljona. Godine 1943. primljena je u Komunističku partiju Slovenije.

Učestvovala je u mnogim bitkama (na Ustju, pod Škriljem na Topolu, kod Lašča, na Bloškoj zaravni, itd.), radila na spašavanju ranjenika, a i sama je bila ranjena ukupno pet puta. Kada je poslednji put ranjena, odvedena je u bolnicu u Starom Bregu, koju su okupatori uništili bombama. Andreana je tako ranjena morala da se skriva, dok je nakon tri dana nisu našli partizani.

Bila je sekretarica i politička komesarka Slovenske centralne partizanske bolnice na Planini od 1944. godine. Od februara te godine, bila je i obaveštajka u Petnaestoj diviziji, gde dobija i čin poručnice, a krajem aprila počinje da radi pri OZNA-i za Sloveniju.

Nakon rata radila je u Državnoj upravi Slovenije, gde se zadržala do penzionisanja 1964. godine. Preminula je 7. Marta 2021. godine u staračkom domu u Loatecu, u 101. godini sa činom rezervnog kapetana I klase JNA.

Zbog svoje hrabrosti i neverovatnih dostignuća dobila je mnoga priznanja i odlikovanja. Narodnom heroinom proglašena je 1953. godine, a kasnije je napisala knjigu o svojim iskustvima u ratu pod nazivom „Po naši zemlji”.