Vi ste žene, vi ćete postati inženjerke. Vi ste horda feministkinja. Ja mrzim žene, mrzim feministkinje. — Mark Lepen, dvadesetpetogodišnji student koji je 6.12.1989. godine iz automatske puške ubio 14 i ranio 10 studentkinja na feminističkom seminaru u Politehničkoj školi u Monteralu
Muško nasilje nad ženama postoji u svim današnjim društvima. Ono je do te mere rasprostranjeno, da su Ujedinjene nacije za vreme pandemije COVID-19 ovaj problem nazvale „pandemijom u senci” u izveštaju iz 2021. godine o nasilju u porodici. Širom sveta, muškarci daju sebi za pravo da ubijaju žene. Prema procenama međunarodnih organizacija, muškarci ubiju 137 žena svakog dana.
Da je nasilje globalni fenomen koji povezuje sve teritorije na kojima postoji samo jedan vladar — muškarac, znale su i žene kada su jurišom krenule da pitanje nasilja nad ženama podignu na međunarodni nivo. Ujedinjene nacije donele su niz rezolucija i konvencija kako bi dale preporuke i konvencijama obavezale države članice da se (obrazovanjem, jačanjem kapaciteta institucija, podrškom ženskim službama) bore protiv muškog nasilja nad ženama, zato se danas širom sveta 25. novembar obeležava kao dan Međnarodne borbe protiv nasilja nad ženama.
Istorija ovog datuma vodi nas do 1960. godine i borbe protiv diktatorskog režima Rafaela Truhilja u Dominikanskoj Republici. Po nalogu Truhilja, njegovi sledbenici ubili su tri sestre Mirabal — Patriju, Minervu i Mariju Terezu, dominikanskom narodu poznate i kao „Leptiri” po Minervinom tajnom imenu. Ove tri žene bile su deo tajne grupe koja se borila protiv ugnjetavanja i učestvovale su u samoorganizovanju naroda protiv režima, pripremala letke na kojima su pisale imena ljudi koje je država ubila, kao i oružje koje bi bilo korišćeno za oružanu pobunu.
U narodu su bile prepoznate kao pravedne, buntovne i iskrene, što je uz teror režima doprinosilo tome da ih sve više ljudi podržava. Njihovu revoluciju zaustavio je Truhiljo koji je naredio da sve tri budu ubijene. Tako je 25. novembra 1960. grupa Truhiljovih najodanijih ubica izvršila atentat na sestre Mirabal. Patrija, Minerva i Marija Tereza danas su simbol narodnog i ženskog otpora, a pucanj u njih tri označio je i pucanje vladavine Truhilja.
Istorija žena je istorija borbe, otpora i solidarnosti. Godinama kasnije, grupa žena iz država Latinske amerike pokrenula je niz konferencija (Encuentros Feministas Latinoamericanas i del Caribe), od kojih je prva održana u Bogoti 1981. godine. Cilj je bio da se stvori siguran prostor za raspravu za sve žene, što je tada podrazumevalo — za žene koje dolaze sa bilo koje strane gvozdene zavese.
U tom sigurnom prostoru žene su progovorile o muškom nasilju, preživljenom zlostavljanju i silovanju, kao i torturi i mučenju političkih zatvorenica. Tada je odlučeno je da će 25. novembar biti dan borbe protiv nasilja nad ženama i dan sećanja na sestre Mirabal.
Inicijativa latinoameričkih feministkinja decembra 1999. prepoznata je na Generalnoj skupštini UN, kada je usvojena Rezolucija 54/134 čime je 25. novembar proglašen Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama. Rezolucijom je prepoznato da nasilje nad ženama predstavlja prepreku za postizanje jednakosti, razvoja i mira i da njegova istrajnost krši ljudska prava i osnovne slobode žena.
Rezolucija je takođe definisala „nasilje nad ženama” kao „svaki čin rodno zasnovanog nasilja koji dovodi do, ili bi mogao da dovede do fizičke, seksualne ili psihičke povrede ili patnje za žene, uključujući pretnje takvim radnjama, prinudu ili proizvoljno lišavanje slobode, bilo da se dešava u javnom ili privatnom životu”.
Svake godine, 25. novembra počinje „16 dana aktivizma“, gde pojedinci i pojedinke, međunarodne organizacije, nevladine organizacije, ženske grupe i aktivistkinje organizuju akcije i pokreću kampanje protiv nasilja nad ženama. Prva kampanja je održana 1991. godine, kada su na Prvom međunarodnom ženskom institutu liderstva feministkinje širom sveta ukazale na problem koji je tada imenovan kao rodno-zasnovano nasilje, i uspostavile kampanju koja će se odvijati jednom godišnje, od 25. novembra, do 10. decembra, kada se obeležava Međunarodni dan ljudskih prava. Kao i prošle, i ove godine kampanja je obeležena porukom „Zaustavljanje femicida”.
Iako se kampanja „16 dana aktivizma” održava širom sveta već 30 godina, još uvek se ne nazire kraj ženskoj borbi za elementarnu bezbednost, a samim tim ni putu ka ženskom oslobođenju. Još uvek svakodnevno svedočimo različitim vrstama nasilja nad ženama, od kojih je fizičko samo jedan od brojnih oblika. Prema podacima sa sajta Ujedinjenih nacija, 49 zemalja širom sveta i dalje nema nikakve zakone koji štite žene od porodičnog nasilja, dok njih 37 oslobađa silovatelje od suđenja ukoliko su u braku sa svojom žrtvom ili ukoliko u nekom trenutku u njega stupe.
Posebno obeshrabrujuć pokazatelj potrebe za nastavkom feminističke borbe jeste i svetska statistika o femicidu. Prema najskorijim podacima Ujedinjenih nacija, u 2021. godini najmanje 45.000 žena i devojčica ubijeno je širom sveta od strane intimnog partnera ili člana porodice. Najveći broj femicida ove vrste zabeležen je u Aziji (17.800), zatim u Africi (17.200), na nivou cele Amerike (Severna, Južna i Latinska) iznosi 7.500, u Evropi 2.500 i u Okeaniji 300. U Srbiji je tokom 2022. godine, zaključno sa trenutkom pisanja ovog teksta, zabeleženo najmanje 24 slučaja femicida.
Prva dužnost svih nas je da aktivnim glasom govorimo o muškom nasilju nad ženama. Često nailazimo na rečenične konstrukcije u kojima se ženama jednostavno dešava nasilje, i u kojima smo mi pasivni primaoci. Lakše je ignorisati i prećutati ono što se zapravo dešava — femicid iliti ubistvo žene zato što je žena — kada koristimo pasiv i eufemizme. Umesto da kažemo da su se stvari tek tako, niotkuda dogodile ženi, moramo da budemo voljni da imenujemo radnju i zločinca, njegov pol, ime i prezime. Kada koristimo pasivan glas — „žena je ubijena” — počinioci ostaju neimenovani pa samim tim i nevidljivi.
Uz to, bitno je i da promenimo način izveštavanja o nasilju — treba da govorimo i o tome koliko je muškaraca silovalo žene, koliko dečaka je maltretiralo devojčice i učiteljice. Korišćenje aktivnog glasa kada govorimo o seksualnom nasilju je samo po sebi politički čin, jer stavlja teret odgovornosti na one koji vrše nasilje. Iako termini „rodno zasnovano nasilje” i „nasilje prema ženama” postaju sve ustaljeniji u akademiji i zakonodavstvu, mi biramo da koristimo „muško nasilje nad ženama”.
U odnosu na to, „rodno zasnovano nasilje” nije dovoljno jasan termin, a predlog „prema” podrazumeva trenutno postojanje društvene jednakosti između polova. Međutim, da postoji jednakost, a ne društvena hijerarhija, nasilja ne bi ni bilo — iz ljubavi prema ženama borimo se protiv nasilja nad ženama.
Muško nasilje nad ženama je sistemski problem i protiv njega se sistemski moramo i boriti. Kada ovo kažemo, ne mislimo samo na učešće državnih institucija i donošenje zakona koji štite žene na svim životnim poljima, već i na borbu protiv svih globalno rasprostranjenih praksi koje štete ženama. Ne možemo da stvorimo bezbedan svet za sve žene i devojčice ukoliko je negde i dalje moguće bez ikakvih zakonskih posledica kupiti ženin seksualni pristanak, odnosno platiti njeno silovanje.
Ne možemo da stvorimo takav svet ukoliko je eksploatacija žena zarad profita pornografske i industrije surogat materinstva i dalje nekažnjiva, a pritom široko normalizovana, dok je negde čak i podsticana. Ne možemo da stvorimo takav svet ni u društvu u kome se ženama konstantno poriče i iznova oduzima pravo na kontrolu sopstvenog tela i reprodukcije, kao ni u društvu koje svakodnevno obesmišljava feminističku borbu i ruga se ženskom telesnom i življenom iskustvu svođenjem žene na stanje svesti kojem pristup imaju i muškarci. Ne možemo da se nadamo takvom svetu ukoliko ne slušamo žene i njihova iskustva, jer je to apsolutna osnova kako sprečavanja, tako i borbe protiv svakog oblika nasilja nad njima.
Iako je nasilje nad ženama sveprisutno, otpor koji one pružaju ne zaostaje i, iz godine u godinu, sve je jači. Žene su pokazale da kada se ujedine, mogu da uzdrmaju čitavu planetu.